„Белене” – питање контроле

Протеклих месеци сведоци смо све присутније дискусије о питању могуће изградње нуклеарних електрана, у близини наших територија, уз учешће Републике Србије, или пак на домаћем терену. Ово нам отвара сет правних а стратешких политичких питања да бисмо разјаснили честе недоумице и „недоумице”. Све ово захтева дубље истраживачке кораке установе као што је ова у којој радим, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, која се еколошко-правним питањима бави пуних 30 година, што би, сигуран сам, помогло у даљем разјашњавању путева и начина решавања уочених проблема, мада, јасно је, финалне одлуке мора да донесе Народна скупштина Републике Србије, о томе хоће ли да се иде у процес градње, значи и њене припреме, па и припреме друштвеног и правног миљеа за то, или једноставно неће бити ове градње.

Са позиције истраживача појединца могуће ми је само да укажем на отворене проблеме везане за нуклеарну-енергетску градњу. Од СРЈ смо наследили Закон о забрани изградње нуклеарних електрана, а он нема одређено трајање. Важиће док га не укине за ту сврху посебно донет закон. Првог јануара 2006. ступио је на снагу Кривични законик Републике Србије, са чланом 267 – Недозвољена изградња нуклеарних постројења. Године 2008. донет је и Закон о одговорности правних лица за кривична дела, који поље кривичне одговорности, па тако и за дела из члана 267 Кривичног законика, шири са физичких и на сва правна лица. Отуда је јасно и да неки од потом донетих закона, а чији су елементи у колизији са напред поменутим, морају бити кориговани. На пример: члан 133 Закона о планирању и изградњу, који се такође односи на нуклеарне објекте – издавање дозвола за њихову изградњу.

Република Србија у овом моменту не поседује правни основ за изградњу нуклеарних електрана на својој, понављам: само својој територији. Да би га поседовала било би логично да ово питање покрене референдумом. Тек потом да донесе одговарајуће законе, уколико би јавно мњење било за изградњу ових објеката у Србији. А зашто, јасно је: 2009. донет је Закон о потврђивању Кoнвeнције o доступности инфoрмaцијa, учeшћу јaвнoсти у доношењу oдлука и праву на правну заштиту у питaњимa живoтнe срeдине.

Сасвим је друго питање шта може да се чини у вези са изградњом оваквих електрана на туђој територији, а у свом интересу. Овај приступ у принципу јесте могућ, али, шта се добија? Много тога различитог.

Сасвим сигурно профил електране какве и данас постоје, којима неизоставно следи технолошка смена модернијим, а мањим загађивачима. Отуда њиховим произвођачима и треба тржиште за производ коме истиче период конкурентности. Уосталом као и свему што продукује привреда. Има ли за ово лобија? Па било би глупост рећи да их нема када је човек још од племенског друштва лобирао за све што производи, хвалећи „своје” и кудећи конкуренцију.

Оно што јесте битно, оваква инвестиција не само постројења већ и финални нуклеарни отпад смешта ван територије републике – чини оно што ни на који начин не забрањујемо: Удаљава ова постројења и материје од великих градова и снажне производње хране и вода. Значи: битно повећава ниво безбедности на домаћем терену. За случај да не учествујемо у будућем пројекту, да ли нам то додатно повећава ниво нуклеарно-радиолошке (еколошке) сигурности? Не. Отуда је ово логичан аргумент за упуштање у изградњу нуклеарне електране „Белене”, или неке аналогне овој. Али нам то ипак отвара читав низ оних питања што произилазе из једноставне чињенице суверености и контроле догађаја на својој (туђој) територији.

Све су ово јасна политичка питања која захтевају висококвалитетну међудржавну сарадњу дужу од шест деценија (очекивани век централа). Отуда, јасно, чине неопходним и дубљи, сложенији и тимски истраживачки приступ проблему сагледавања позитивног и негативног, неопходног и онога што ваља избећи, али финални одговор морају да дају јавност и скупштина.

*Научни саветник Института за криминолошка и социолошка истраживања