Преваспитавање политичара

У методологији друштвених истраживања користи се, поред осталих, „метода моделовања”, која може бити веома корисна у дефинисању идеалног модела умереног политичара, као и предности и ограничења са којима се Србија данас суочава у стварању и афирмацији оваквог типа политичара. Овом приликом размотриће се две кључне компоненте овог идеалног модела умереног политичара – припадност друштвеној елити и етичност, које су по својој природи комплементарне.

Пре свега, умереност не означава само умерен, рационалан приступ политици, политичким процесима и тражењу решења са којима се друштво суочава. Умереност је првенствено сложена, темељна морална особина, која у себе укључује низ компоненти, као што су – скромност, сталоженост, систематичност, објективан однос према сопственим особинама и могућностима, одговорност према себи и онима који нас окружују. Умереност такође подразумева једну особину – коју бих дефинисао као храброст која се подразумева, која је саставни део личности, стално присутна у нама, не на речима, већ у ситуацијама када је потребно показати храброст – пред самим собом и пред другима. Зар од првих дана не учимо нашу децу да буду скромни, умерени у јелу и пићу, у располагању новцем и другим материјалним добрима. Стање на нашој политичкој сцени даје нам аргументе за тврдњу да тај део васпитног процеса код већине наших политичара није дао ни минималне резултате.

Исто тако, умереност се једино може заснивати на аргументима, на чињеницама, а то значи на образованости и компетентности оних који дефинишу и реализују политичку стратегију једног друштва. Умереност се, другим речима, може дефинисати као објективно, систематско трагање и аргументован избор најцелисходнијег решења неког проблема са којим се друштво суочава. Поменути аспект умерености подразумева као предуслов да у друштву постоји часна и равноправна утакмица људских способности и знања, у којој побеђују најбољи, а не подобни и послушни. То је у отвореном сукобу са актуелном праксом постављања људи на стручна радна места на основу партијске припадности, при чему се виталне друштвене институције и управљање њима третирају као партијски плен.

Политика која се води, њени резултати, који се пре свега мере квалитетом живота обичних људи, најреалнији је показатељ друштвене моћи умерених политичара и политике, схваћене у њеном најширем развојном, демократском, етичком и људском смислу. Као полазну основу за ову оцену, имајући у виду цивилизацијске тековине савременог доба, узимам Аристотелово схватање државе: „Свака заједница служи неком добру, а држава служи највећем добру”. Држава Србија у извесној мери испуњава ова високи морални захтев – она служи највећем добру привилеговане мањине.

Мегатренд универзитет, Београд