Ријалити патриотизам

Једно је помислити да таквој деци можда и нема помоћи, а друго је бити подстрекач њихове помахниталости и срамни профитер„Не вреди нам да поричемо. Изгубили смо. Једино чему сада тежим јесте да децу, чим малко одрасту, пошаљем преко.” То ми пре неки дан рече драги познаник, писац. А тамо преко, клинци су једнако медијски затровани: Ј. К. или Лејди Гага, иста је то лепота и просвећеност. Што ће рећи, цела планета је нађубрена савременим тиквама које мисле да су кондир, а то тиквице свих земаља копирају и на свакој тачки глобуса такве цурице, ако случајно и знају да изговоре компликовану реч као што је „либерално” а да не угану језик, на питање шта та реч значи кажу: „То је кад изгубиш невиност са 11 година, као ја”.

Свака глобална појава, међутим, далеко више узурпира нас него неку уређену државу, јер смо мали и бедни – а понајвише зато што се код нас од таквог будалања прави покрет, друштво активиста које из дана у дан постаје све милитантније а ми (се правимо?) блесави и окрећемо главу. Е тако је дошло до тога да кокетирање са естетиком деведесетих – вирус против којег је требало пелцовати нову децу на сваки начин – лагано узме маха и измутира их у мамлазе какве можда ни тих година нисмо видели. Ту је апсолутно све што је потребно да се напокон потегне термин „покрет”: имају своју идеологију, своје музичке химне, своју „униформу”, своје узоре (криминалце), даноноћно раде на томе да прошире своје убеђење на друге, и на крају, гле чуда: почињу да организују терористичке нападе на институције које им идеолошки сметају, како нам ових дана, нажалост, сведочи Теофил Панчић.

А држава својим млохавим реаговањем на све то само поткрепљује њихово убеђење да се „боре за ствар”. Погледајмо барем један од фактора који доприноси тој катастрофи: једно је напокон помислити да таквој деци можда и нема помоћи, а друго је бити подстрекач њихове помахниталости и срамни профитер, тобоже баш зато што смо изгубили и нема наде па, као, свако гледа своје дупе. Ту мислим баш на оне који се брину да ова нова герила уз песме креће у своје подухвате: на људе који их својом музиком подговарају да буду олош, јер у томе виде фину мамипару за себе.

Да ствар буде трагичнија, чак ни то није свугде случај: понеки ти „музичари” и сами су искрено социјално ретардирани и заиста верују у ствари које подвикују – то је макар поштено. Али. Оног тренутка када неко, намерно или несвесно, постане друштвена опасност, виша инстанца треба да га некако ограничи. Међутим, баш ту, баш тад, јадна наша готово у свему заостала отаџбина бира да један једини пут буде либерална и каже: „Свако има право да јавно говори шта хоће, јер то је слобода, то је демократија!” И милина једна: сви су патриоте да им нема равних ни у Домановићевој „Данги”, али само на речима – кад се треба стварно бринути о „онима на којима свет остаје”, онда су сви више ради да им отму џепарац или да их користе као топовско месо за своја вечита заслуживања „Царства небеског”.

Молим вас лепо, колико се јавних личности курва по „ријалити програмима” за паре и нимало их не дотиче погубан утицај тих емисија не само на младо него на целу нацију – где је ту тај вајни патриотизам? И какве се песме пласирају клинцима? Докле само пароле и позиви на некакве демонстрације и револуције? Што их неки врли Србин тим ентузијазмом на књигу не потера? Спомињао сам у једној колумни како су исто тако неки весели родољуби Ђуру Јакшића тукли јер је „угрозио нацију” својим писањем – само, зачудо, Ђуру данас спомињемо као часног Србина, а не те магарце.

Зашто се држава не побрине да сва деца знају за ту причу, која је само једна у мору сличних? Да знају то, можда не би хитали да оборе Панчића него онога ко их је подбо на такав чин. Не, земља допушта да најгледанији програм буде препун менталних олупина које профитирају на националној глупости и још тиме постају идоли – и модел родољубља! Ако се држава под хитно не побрине да објасни клинцима шта је патриотизам, једино „сутра” које ће нам сванути јесте грађански рат, па ћете гледати ријалити са својих прозора.