После Кубе и Борнеа засвирао у кафани

Гуча – Дејан Лазаревић (26) прексиноћ је са својим оркестром и гостима оборио с ногу неколико хиљада обожавалаца, узраста од унука до деде. Капелника из Пожеге воли и старо и младо и Лазаревић је с правом добио прилику да отвори низ великих концерата на јубиларном сабору у Гучи.

Иста сцена, испред Дома културе, синоћ је препуштена годину дана млађем Дејану Петровићу из села Дубоко код Ужице, такође вишеструком прваку са овог првенства за трубаче које, може бити, нема паралелу у свету.

Зар би, иначе, Мерлин Шеперд (47) из неког другог разлога дошао у Драгачево? Водећи светски извођач традиционалне народне музике Јевреја из источне Европе прошао је са својим бендом фестивале на Куби и Борнеу, свирао у сиднејској Опери и јуче по подне, после неколико нумера изведених испред Дома културе, прешао у једну гучку кафану да музицира за свој грош и одушевљене госте.

– Свирао сам са Бобаном и Марком Марковићем на њиховим нумерама, једном сам свирао и за Ђурђевдан у Владичином Хану, то је била нека џипси прослава, и увек се одушевим кад чујем ваше трубаче – рекао је за „Политику” музичар из Брајтона у Енглеској.

(/slika2)У саставу има само професионалце као што је и сам, композиторе и музичке уреднике са Кариба, из Румуније и Јужне Африке, док је полетна и врцкава локална солисткиња, Рускиња по националности. Шепердов састав зове се „Фанфаре” и он не одобрава поређење по коме том инструменту наличе данашње напаст трубе са стадиона, вувузеле.

– То може да буде слично једино уколико у виду имате фанфаре из доба Римског царства – каже и моли да се објави како је за његов долазак у Гучу заслужан и Британски савет.

Зрно славе јуче је припало и скоро заборављеном Миловану Бабићу из ужичког села Крваваца, који одавно не свира на Сабору. Али, док је свирао позлатило му се јер је директор Сабора, Адам Тадић, у подне саопштио да је управо Бабић, са 11 првих места које је освојио сам као трубач, са својим оркестром, код стручног или жирија публике и признањима за изворност, најбољи трубач у повести ове сад већ полувековне приредбе.

Бабић је, иначе, свирао чак на 24 сабора. По броју освојених првих места следе га Слободан Салијевић из Прекодолца (8), Фејат Сејдић из Бојника (8), Светозар Лазовић из Јежевице (8), Милован Петровић из Дубоког (8), Рака Костић из Лукова (7), Бакија Бакић из Врања (7), Бобан Марковић из Владичиног Хана (7), Миливоје Станимировић из Крваваца (7) и Бошко Остојић из Злакусе (6).

Бабић ће још дуго остати челник десеторице славних јер се, од свих међу њима, такмичи још само Бошко Остојић (74). Али, он је на овом Сабору више као трећепозивац јер се после паузе од седам година вратио у оркестар на молбу унука Вељка и свира – трећу трубу.

Због драгачевских труба и Сабора једна млада Американка прелетела је Атлантик. Зове се Ен Тај (32), живи у Портланду и ради као агент осигурања, а овамо је доводи чежња стара пет година. Толико је прошло од њеног првог боравка у трубачкој престоници света, па није могла да одоли и не види златно издање.

На истом травњаку, такорећи за „заједничким столом” су још двојица двадесетогодишњих Француза, Гаел Киалва и Улис Бјанко, те Пјотр Гловацки (23) из Пољске. Разговарају без проблема и сложно натежу из заједничке, све празније пљоске. На боци пише да је унутра „Дедина ракија шљивка” и производи је Милорад Танасковић из села Милићеваца код Чачка.

– Јао, имате добар кајмак и погачу – рекла је Ен, изговарајући две последње именице на српском.

У сличне, старе српске појмове мора се убројати и опанак. Овде је донет један који је по величини ципела број 86, а живота је коштао двојицу волова.

Опанчар Славиша Ивановић (50) из Јагодине прича да је у израду правог, џиновског опанка утрошио десет дана труда и 2,3 квадрата коже од воловских вратова, за шта је било потребно одрати два грла.

– Уколико буде заинтересованих продаћу га за 30.000 динара. А за десет година вредеће стотину евра, јер ово нико неће да ради – каже Ивановић.

Његови у Јагодини већ 80 године живе од опанчарства, радња му се зове „БиС” (Беба и Славиша), а супружници Ивановић у породични посао укључили су и обе кћери и два сина.

– Друге, нормалне опанке продајемо по цени од 2.000 до 5.000 динара, зависно од величине. За дан рада могу да начиним два пара и грешите ако мислите да их купују само играчи народних кола.

Саборски дани у Гучи, јуче, други од укупно десет, понудио је сваком посетиоцу понешто, почев од народног весеља за душу и гушу, до класичне уметности. У Музеју трубе и у њему поставка Удружења самоуких сликара и вајара Драгачева, Галерије наивне уметности из Ковачице, дела Лепосаве Милошевић-Сибиновић, ликовне колоније „Српска Света гора” из Овчар Бање, затим Јована Николића Ере из Пожеге, Миломира Кончуловића из Аранђеловца и Горице Шеговић из Блаца.

Испред Музеја затекли смо Лепосаву Милошевић-Сибиновић која је овде представљена са 12 радова на јагњећем пергаменту у комбинованој техници. Сликарка приповеда да су два дела из тог туцета била приказана прошлог маја у централној палати Унеска у Паризу, током изложбе „Пергамент Србија”, која је обухватила остварења 107 уметника из 30 држава.

– За мене је баштина вечна ризница на трагу смисла постојања, а пергамент погодно тле свечаног, необичног материјала. Поносна сам што сам први професионални уметник који је излагао у Музеју трубе у Гучи – каже она.

Програм Сабора за данас предвиђа, поред другог, и концерт групе „Балканика” и Сање Илића, а затим и Драгана Којића Кебе са трубачима, све од 20.00 сати на главној саборској позорници.

Г. Оташевић