Каскаде незнања

Ових дана у јавности се стално провлачи питање судбине зграда Генералштаба и Министарства одбране, на бројевима 35 и 37 Улице кнеза Милоша, аутора архитекте Николе Добровића (1897–1967). С једне стране, у најстрожем центру града седам година гледамо урушеност великог комплекса који је обележио градски пејзаж центра Београда. С друге, пак, стране мирише новац од врло вероватне продаје комплекса, макар његовог већег дела. Или је та страна ипак прва?

Чини се, нажалост, да није. Нулта страна је идеолошка мржња дела грађана, смешана с дилетантизмом, која заговара рушење. Архитектура је дисциплина у којој не може бити забрањено да многи кажу свој суд. Тужно је, ипак, што међу бројним оглашивачима у јавности, овим поводом, не изостају поједини архитекти према којима је Добровић наружио Немањину у којој су иначе, ето, дивотне грађевине академизма. Архитекта је, наводно, каскадама над Немањином oзначио кањон Сутјеске која је, ваљда, комунистичка а не антифашистичка. Ни у једном ауторовом тексту уз пројекте из средине педесетих година прошлог века уопште се не помиње Сутјеска, а шта је ко касније видео или користио за препознатљивост мотива сасвим је друга прича. Свако ко познаје историју европске архитектуре идентификоваће врло јак уплив експресионизма на Генералштабу, свом од конзола, испуста и покренутости. Модерна се и даље запаћује овде кроз глиб неразумевања, као да смо у календару неког бантустана.

Никола Добровић није био миљеник власти, јер да je био не би остварио само једно дело у Србији за 22 године, колико је живео у Београду после 1945. А 1923. године, када је први пут овде дошао из Прага, брзо је и отишао због тегобног пласирања савремених архитектонских идеја, у доминацији истих руских архитеката имиграната чија дела сад одједном постају срцепарајуће красотна. Као професор, Добровић је изводио генерације архитеката из паланачког света гипсаних лавића и ланади са Смедеревског друма на пут светске архитектуре и урбанизма. Навешћу само пример да је у свом опису урбанистичке замисли Генералштаба, под којим именом су познате заправо обе Добровићеве зграде, још давне 1955. године предвидео саобраћајне траке које у току дана мењају смер. 

Јавност не треба узбуњивати непрецизним и тенденциозним коментарима о зградама Генералштаба као јавном културном добру. Добровићеве зграде су "утврђене за споменик културе" документом који је, за владу Србије, потписао Мирољуб Лабус 22. децембра 2005. године. Ех, Мирољубе, Мирољубе, зар баш на некaдашњи Дан Армије! Дакле, куће штити их Закон.

О продаји и пренамени Добровићевих зграда, врло вероватно бар веће зграде у оквиру које је и кула, често се говори као да није белодано која сва београдска здања и институције немају више изворну намену и адресу. Треба ли подсећати да Мештровић није правио Победника за Тврђаву – а данас је један од симбола Београда? Енорман је број институција које су раније столовале у једном па потом у неком сасвим другом здању.

Измаглицу у јавности производи неколико ствари. По реакцијама се види да није било јасно да је Добровићев ансамбл "већ" верификовани, у законском смислу, споменик културе. Често није јасно о којим тачно зградама се размишља када је трговина у питању, те се појављују деманти да је "стари" Генералштаб, зграда из 1928. у Кнеза Милоша 33, предвиђен за продају. Коначно, главна забуна настаје кад се не прецизира да ли су улагачи заинтересовани за плацеве (сиц!) Добровићевих зграда или за саме зграде.

Зграде не могу бити порушене, дотучене, као споменик културе никако, али ни кроз логику оног ко би платио реалну суму. Биће установљено да ли се продају обе зграде или само зграда Б, са кулом, много веће квадратуре, а пропорционално много мање страдала. Од продаје зграде Б може се обновити мања зграда А која је много више страдала и чија половина према Немањиној мора бити потпуно изнова подигнута.  

У време наше неодемократије, пречесто у варијетету који је један циник одавно крстио као стање у коме свако прича шта му падне на памет, одговорност за јавно изнете тврдње морала би много више бити у домену утемељености и деликатности. Ликови из ове приче који се залажу не само за рушење Добровићевих зграда већ за "рушење очас посла" личе ми на посетиоце опере који не разумеју како се то главни мушки лик могао заљубити у Јулију чију ролу пева дива црне пути. Они су у опери, нису у Луизијани, макар некада и француској.