Тим као ниједан други

Одлука да се први и једини прави „тим снова” са Олимпијских игара у Барселони 1992. године уврсти у Нејсмитову кућу славних у Спрингфилду (Масачусетс, САД), прилика је да се подсетимо најбољег кошаркашког састава који је свет икада видео. Заправо, тешко да ће се икада окупити тако моћна екипа као та коју је водио Чак Дејли.

За тај историјски догађај у Барселони велике заслуге припадају и једном Србину, дугогодишњем генералном секретару Светске кошаркашке федерације (ФИБА) Бори Станковићу (на челу Фибе од 1976. до 2002).На револуционарну идеју је дошао приликом разговора с комесаром НБА лиге Дејвидом Штерном у Милану 1984. године, откада су заједно почели да „гурају” професионалце на олимпијске игре.

– Ту сам рекао нешто што се веома допало Штерну а што је било незамисливо за то доба. Казао сам да ми је задовољство да седим на прес-конференцији с представником америчке професионалне кошарке и играча који су сматрани криминалцима. Такође сам му рекао да се надам и да ћемо ускоро моћи да порушимо границе и заједнички да радимо – рекао је својевремено Станковић за „Политику”.

У то време, амерички кошаркаши били су део професионалне лиге и право да играју на олимпијским играма им је било ускраћено с обзиром на то да је МОК дозвољавао да на Играма учествују само спортисти који имају статус аматера. Међутим, након неуспеха својих репрезентативаца на Играма у Сеулу 1988. године, Америчка кошаркашка федерација одлучила је да прими у своје чланство НБА лигу. Тиме су се стекли услови за одржавање ванредног конгреса Фибе у Минхену и тада је (1989) одлучено да нема више поделе на професионалце и аматере. Амерички „тим снова” стекао је право да игра у Барселони.

(/slika2)Американци су у Шпанију повели најбољи тим који је свет икада видео. Од 50 највећих звезда НБА лиге која је тада постојала већ око пола века, чак 11 је кренуло у Барселону 1992. године. Селектор Чак Дејли повео је следећа имена: Чарлс Баркли, Лери Бирд, Клајд Дрекслер, Патрик Јуинг, Ирвинг „Меџик” Џонсон, Мајкл Џордан, Карл Мелоун, Крис Малин, Скоти Пипен, Дејвид Робинсон, Џон Стоктон. Као 11. играч позван је и Кристијан Лејтнер, који је тог лета био трећи „пик” на „драфту”.

„Ванземаљци” су се први пут званично окупили на квалификационом турниру за Игре у Барселони, који је одржан у Портланду од 27. јуна до 5. јула 1992. У првом мечу савладали су Кубу са 136:57 а потом су уследиле победе у дуелима са Канадом, Панамом и Аргентином.

О томе колико су Американци тада били моћни, сведочи и то да су играчи неких репрезентација носили на утакмице фотоапарате, да би их сликали са клупе. НБА звезде су у Барселону стигле такорећи с одмора, без неких озбиљнијих тимских тренинга, али је и тако једино питање било да ли ће њихов ривал, ма ко то био, изгубити са 30, 40, 50 или више разлике.

„Дрим тим” је у кошаркашкој хали у Бадалони просечно побеђивао са 43,8 поена разлике а Чак Дејли ниједном није тражио тајм аут. Американци су просечно давали 117,3 поена а најмања победа је износила „само” 32 разлике. У финалу, Американци су победили Хрвате, предвођене Драженом Петровићем, са 117:85. Чак Дејли је после свега рекао:

– Видећете професионалце и убудуће на олимпијским играма, али сумњам да ћете икад више видети тако моћан тим као што је овај.

С обзиром на то да су Американци без икаквих проблема дошли до златног одличја став Фибе је био сасвим негативан. Према речима Боре Станковића, после кошаркашког турнира јавили су се многи са заједљивим коментарима.

– Готово су сви били крајње негативни. Отприлике, шта нам је требало ово с професионалцима... Моја лична философија, коју је прихватила Фиба, била је да само ако играмо с најбољима можемо једнога дана и да их достигнемо – рекао је Станковић.

Дејлијева изјава се обистинила, а у праву је био и Станковић, јер су већ на Светском првенству у Индијанаполису 2002 НБА играчи доживели дебакл (изгубили од Аргентине, нас и Шпаније и заузели шесто место).

Када је саопштено да звезде НБА могу да играју у Барселони, читав свет је очекивао сусрет два тима снова, америчког и европског који је тада био оличен у Југославији са Дивцем, Ђорђевићем, Даниловићем, Паспаљем, Д. Петровићем, Кукочем, Рађом… Да смо тада учествовали на Играма у Барселони, највеће звезде НБА би наишле на достојног противника.

С. Р.

-----------------------------------------------------------

Олимпијска финала с највише поена

Пекинг 2008   САД – Шпанија 118:107 (225)

Барселона 1992          САД – Хрватска 117:85 (202)

Монтреал 1976          САД – Југославија 95:74 (169)Најубедљивији шампиони на Играма

Игре    тим      просечна победа

Мелбурн 1956            САД    53,5 поена

Барселона 1992          САД    43,75 поена

Рим 1960        САД    42,4 поена

Атланта 1996 САД    31,75 поена

Пекинг 2008   САД    27,9 поена

Напомена: аматерски тим из 1956, предвођен Билом Раселом, ретко где се помиње као рекордер, а он то заправо јесте.