Од Небојшиног коша до Евите Перон

Навршило се 60 година од Првог светског првенства за кошаркаше, у Буенос Ајресу, када је наша репрезентација освојила последње, десето место. Од тада „плави” су прошли трновит пут од калемегданске шљаке до највиших могућих висина, освојивши пет титула првака света, више но било који други национални тим. Једна од њих, трећа по реду, стигла је у овом истом граду, у истој дворани („Луна парк”), 40 година касније, када су Дивац и другови држали час кошарке Американцима и Совјетима.

Можда није случајно да је први поен на светским шампионатима убацио управо Србин, алфа и омега нашег кошаркашког покрета Небојша Поповић. И тако је све кренуло, тим кошем из слободног бацања против Перуа, а нова епизода стиже кроз недељу дана, у Истанбулу (28. август – 12. септембар), када ће Крстићева генерација покушати да докаже да и данас припадамо врху. И пре 20 година у „Луна парку” и данас на селекторској клупи седи Душан Ивковић.

Историја кошарке, коју је Џејмс Нејсмит смислио још 1891, пуна је наших светлих трагова, мада је прва лопта у Србију стигла тек 1923. Оно право, названо „југословенска школа”, почело је у првим данима после Другог светског рата, а један од најмлађих у првој генерацији нашег државног тима био је Срђа Калембер (82), Звездина незаборавна „дванаестица”, једнако позната по свом шарму колико и по „игри под обручима”.

(/slika2)– Први генерални секретар Фибе Вилијам Џонс предложио је 1949. да се играју светска првенства, па смо ми већ догодине у јануару отишли на квалификације у Ници, на којима нас је водио француски тренер Анри Хел – сећа се Калембер. – Играли смо у центру Нице, на тргу Месена, на постављеној дрвеној подлози и пред монтажним трибинама. Пошто није било свлачионица, пресвлачили смо се у оближњем хотелу.

Кад је извађена виза за Буенос Ајрес, одлучено је да тренер буде Бора Јовановић, међутим, он није отпутовао у Аргентину…

– Дан-два пред пут Јовановићу се разболела супруга и он је морао да остане. Тако је тренерску улогу преузео Небојша Поповић који је био и играч. Била је то велика ствар за нас, јер тада је било тешко отпутовати и до Загреба, а ми смо, ето, отишли на други крај света. За разлику од наших фудбалера који су путовали 14 дана до Монтевидеа, на Прво светско првенство 1930. године, ми смо у Буенос Ајрес стигли за 36 сати, возом до Рима, па авионом до Мадрида, преко Лисабона, Дакара, Рецифеа и Рио де Жанеира. Дошли смо недељу дана пре почетка шампионата.

Калембер каже да је репрезентација могла да прође и боље, да је била мало искуснија. Већ у првом сусрету изгубила је од Перуа, са 33:27.

– Био је то први меч уопште на светским шампионатима, а Небојша Поповић је отворио утакмицу слободним бацањем, што је био и његов једини поен у том мечу. Међутим, Перу нас је победио. После смо изгубили од Чилеа, Еквадора, па опет од Перуа, и на крају, кад је требало да се боримо да не будемо последњи, наш амбасадор у Аргентини донео је телеграм који је стигао из Београда у коме је било наређење да не играмо против Франкове Шпаније. Тако смо тај сусрет изгубили службеним резултатом. Сећам се, и у Ници смо избегли „сусрет” са Шпанцима. Док смо улазили у један ресторан, неко је викнуо: Не улазите, ту су Шпанци! Онда су у другом делу ресторана спојили столове само за нас, а пошто су столови били спојени у „Т”, сутра се причало да смо то урадили због Тита.

То што нису изашли на терен Шпанцима, коштало је нашу селекцију много. Светска кошаркашка федерација казнила ју је са 16 месеци забране играња међународних утакмица.

– Пошто смо повратну карту имали десет дана по завршетку шампионата, било је у плану да одиграмо неколико пријатељских мечева. Међутим, остало је да тих десет дана проведемо много слободније. Будили смо се у подне и одлазили у разгледање града. Ја сам, као велики љубитељ фудбала, такорећи сваки дан био на стадиону. Гледао сам и Ривер плату, Боку јуниорс, Инденпендиенте… Због те казне нисмо ишли ни на Европско првенство у Паризу 1951. Каква штета, замислите, у оно време две недеље у Паризу…

У финалу првог „мундобаскета” срели су се Аргентина и САД, а победило је домаћин.

– Заједно с осталим репрезентативцима био сам на финалу, на које смо морали да дођемо седам сати раније. У дворани је било више од 10.000 људи, а испред ње барем 40.000. Причало се да је на улицама било милион људи. Организатор је пре меча делио савијене плакате, на којима је писало „Аргентина првак света”, које су гледаоци отворили тек када се то и обистинило.

„Захваљујући” Фибиној казни, наши играчи су мало боље упознали Буенос Ајрес тог новембра 1950.

– Стигли смо да одемо и на један политички митинг на коме је говорила Евита Перон. Били смо релативно близу ње, јер су нам домаћини доделили посебна места. Сећам се врло јасно да није успела да заврши свој темпераменти говор, јер јој је пукао глас. Кад смо се враћали кући, свако од нас је искористио право на додатних 14 килограма пртљага, па су неколико дана, па и недеља после нас, бродом допутовали шећер, брашно и остале ствари којих није било у изобиљу код нас.

На крају, свој боравак у Буенос Ајресу, Калембер је закључио једном реченицом:

– Да кажем нешто у духу фудбалске књиге „Монтевидео, бог те видео”, недавно објављене у Београду: „Аргентино, било је фино”!

Александар Милетић