Домаће полуге развоја

Да би се уопште могло говорити о смишљеном и организованом привлачењу страног капитала (инвеститора), али и активирању домаћих извора, мора се израдити стратегија развоја, избор приоритета и грана за инвестирање, ефекти инвестиција, а затим потребе за капиталом. Ако се прилив капитала препусти стихији он ће више деструктивно деловати у односу на развојне интересе и потребе домаће привреде. Тај сценарио је добро познат у свим привредама у развоју, не морамо га и ми понављати. Бруто инвестиције су нам ниске и крећу се од 11 до 17 одсто у бруто домаћем производу (мада постоје и године дезинвестирања). Ако се искључи амортизација, нето инвестиције износе свега од три до осам одсто. Треба, дакле, повећати учешће страног капитала, али и домаће изворе инвестирања. При томе није без значаја да ли се ради о директним страним инвестицијама, у опрему, гринфилд инвестирању или портфолио инвестицијама.
Портфолио инвестиције су нам годинама негативне, а директне се највећим делом односе на продају предузећа и банака у процесу приватизације. Проблем је у томе што су и ова средства унесена у буџет и потрошена у текућој јавној потрошњи. Због тога је стопа инвестиција ниска, а такво инвестирање неефикасно. У земљу је ушло у ових десет година око 69 милијарди долара (дознакама, донацијама, дугорочним и средњорочним кредитима, приватизацијом). Огромним капиталом остварена је скроман стопа реалног раста БДП од 4,1 одсто а видимо и ниво инвестиција. О порасту незапослености од 440.000 сувишно је говорити. Стратегија дугорочног развоја не постоји, а у томе и инвестирања. Све је препуштено појединачним и готово „случајним” односима домаћих и иностраних партнера у инвестирању.
Морамо формирати државну банку за развој и реконструкцију (уз укидање Фонда за развој Србије), затим формирати Институт за развој, да их повежемо с једне стране с републичким буџетом (његовим инвестиционим делом, када се одвоји од текућих расхода), а с друге стране са централном банком (а преко ње са банкарским системом). У њима треба окупити најбоље кадрове и памет (из земље и наше стручњаке из иностранства). Ту израдити стратегију, приоритете, наше предности у развојним факторима, узети у обзир кретања у глобалним односима.... Затим на тој основи разрадити потребе за страним капиталом, његово усмеравање у изабране приоритете нашег развоја (уз пуну контролу употребе и ефеката).
Може ли сада развојно деловати НИП или Министарство за НИП који „крпе ситне рупе”, али и уз тоталну приватизацију великог дела националне (јавне) штедње преко буџета и њеним управљањем једне странке. Могу ли бројна министарства са слабим и убаченим страначким кадровима да дају стратегију и визију развоја – осим својих личних и страначких парцијалних интереса? Уз наведено уништена је врло квалитетна статистика инвестиција (раније преко ЗОП-а). Стихија и некритички прихваћена неолиберална догма узели су свој данак. Инвестиције у привреди су дошле у зону дезинвестирања (уз то је производња уништена, извоз онеспособљен, предузећа неликвидна и у великим губицима).
Потреба за капиталом ће се нагло повећати (јер више нема шта да се прода, дознаке због финансијске кризе све су слабије, али и директне и портфолио иностране инвестиције). Продаја капитала (ресурса) странцима не треба више да долази у обзир, а даљу приватизацију треба зауставити (њено деструктивно деловање је веома јасно). Треба до краја убрзати, поједноставити и појефтинити поступак око инвестирања и учинити га јавним, што не треба посебно истицати.
Страни инвеститор тражи пре свега сигурност улагања, лаку репатријацију капитала и профита у случају повећаних ризика, висок профит (виши у односу на земљу порекла), стабилност и јасноћу прописа и поверење у државу. Морају се повезати стимулативне мере монетарно-кредитне, фискалне, политике расподеле и платно-билансне политике (капиталне трансакције) све у функцији оживљавања инвестиција и развоја. Сви наведени делови макроекономске политике сада делују одвојено, често и супротстављено (на пример монетарна политика с основним циљем стабилизације цена и курса, нема ни у траговима подржавање инвестиција и извоза кредитном подршком), док фискална политика иде на уравнотежавање буџета и одржавање социјалне политике.
Дуго високо прецењени курс динара (који се брани трошењем девизних резерви од готово 1,8 милијарди евра, што је више од половине прихода од досадашње приватизације) није стимулативан за стране инвеститоре, посебно када се ради о заједничким улагањима или учешћу у добити. Мере расподеле су у функцији финансијског сектора и иностранства, односно домаћих носилаца капитала који га усмеравају у приватизације, непродуктивно улагање, трговину, куповину земљишта или се спекулативно одлива у иностранство (да би се враћао као „инострани” капитал).
У таквом амбијенту не може бити осмишљене развојне политике и подржавања инвестиција и штедње, али ни указивања иностраним потенцијалним инвеститорима на то за шта је држава заинтересована и који су приоритети у инвестирању и развоју (које даје олакшице, стимулансе, гаранције и остало). Нема дугорочног брзог развоја и бољег живота који се увозе из иностранства, од сопствених снага и памети. При томе инострани капитал треба да послужи само као допинг и стимуланс у активирању домаћих фактора развоја.

Професор универзитета из подручја финансија и банкарства