Шумни говор облика

Сваким новим песничким подухватом Милосав Тешић потврђује мишљење неких савремених версолога да његове строго компоноване књиге представљају својеврсни "сигнал високих артистичких аспирација", посебно у савременом тренутку актуелног српског песништва које, чини се, све више занемарује ритмичко-мелодијски аспекат поезије, без обзира да ли је реч о песмама писаним у тзв. везаном или слободном стиху, односно неком од типова песме у прози.

Тешић напросто увек даје првенство везаноме стиху и појединим сталним песничким обрасцима, особито онима романског порекла, чиме доприноси отварању ка сложенијим изазовима класичног и модерног европског контекста, али и властитом обогаћивању и преобликовању српске песничке традиције од романтизма, преко модернизма до данас.

У том смислу, слично претходним књигама "Круг рачански, Дунавом" (1996, 1998) и "Седмица" (1999), у најновијој "Дар и коб" аутор исписује нове варијанте најпознатијих српских метара. Овде песник настоји да канонизује нову форму амфибрашког дванаестерца и Костићевог драмског, јампског десетерца да би остварио што већу "меру порозности" у звучним међупросторима речи и стиха. Тиме је највећма постигнут висок степен сагласја између мелодиозности и флексивних (граматичких) облика речи.

Управо "Дар и коб" како по свом унутрашњем склопу тако и на нивоу микроцелина и појединачних песама синтетизује и различите песничке поступке који творе неку врсту "мистичког рукописа", ослоњеног на ономатопејски "шуморит превод шуморења лески". Због тога поступци елиптирања, редукције, језичког херметизма и конструктивности, уз хармонско варирање и значењско супротстављање тематско-мотивских јединица творе и једну нову позицију лирског "ја" или гласа. То је особито присутно у средишњем сонетном циклусу "Шумна руковет" који садржи 32 сонета разврстаних у пет засебних целина, али и у завршним издвојеним целинама у којима опет преовлађују песме исписане у амфибрашком дванаестерцу ("Жеравија", "Шумор лесковог честара"), као и у изузетној "Запевци црног глога" у асиметричним осмерцима.

Уводна поемична песма "Калопера Пера" (амфибрашки дванаестерац, ритмички разгибан) садржи као подтекст познату обредну песму која се асоцијативно рачва ка митологији и миту, националној историји, географији, према књижевности и уметности, особито оној традицији коју су код нас стварале жене, па се може рећи да је у знаку женског начела. А тај принцип у Тешићевој поезији по правилу симболизује оно плодотворно и светлосно, животодарно начело које феминизује и обоготворује читаву природу и условљава однос човека/мушкарца према њој.

Насупрот томе, мушки доживљај је таман, тескобан и трновит, он је "самац слог,/жртвеник звука – звучан суд", убоги маг и жрец, онај коме је певање иако дар, тек "казне трајне таман вир" ("Запевка црнога глога"). Због тога уводна дуга песма "Калопера Пера" има у основи и могуће интертекстовно упућивање на старословенску митолошку борбу између Перуна и Велеса, добра и зла, светлости и таме.

У "Шумној руковети" јединствена идеја сонета се у извесном смислу "преселила", изместила из средишта песничког текста на његове рубове, док је непосредно присутан лирски глас супституисан својеврсним лирским монолизима поднебља биља, флоралног царства, од којих свака има посебно значење у нашој митологији. Тако је Костићев драмски јампски десетерац овде преображен у лирско стиховно начело које објективизује слику, говор и судбину различитих биљака и дрвећа и њихово тајанствено бивствовање између живота као дара и коби, фатума пропадљивости, минљивости и неумитног нестајања.

Стога се нпр. сонети жалосне врбе, белог глога, плавог јоргована или зрелог ораха могу тумачити као својеврсни Елиотови "објективни корелативи" у којима – то се види особито из песама испеваних у другој врсти стиха ("Трешња", "Јагорчевина") – лирски глас води неку врсту унутрашњег, скривеног дијалога са својим симболичким двојником или двојницом.

Ови спољашњи преображаји форме нису приметни само на нивоу максимално сапетог стиха, већ и метафоричких полусложеница, сложеница и генитивских синтагми, завршних једносложних речи које су често елиптиране (слут, злат, блист, згар), синтаксичких преокретања, параномазије или реторских питања, што свакако каткада знатно отежава наше разумевање текста. У мелодијској равни рецепције они сведоче о сликама "дубље неке музике с неба" и противречног душевног доживљаја о коби "доцветавања времена", као и о усуду писања, метатекстуалној пратиљи Тешићевих песама. Оног историјског удеса у коме је човек присиљен да живи непрестано стрепећи али и оног митског правремена  са којим је једном био заувек сједињен у "шумљењу општем": "Благостив глас је бели слез:/ јер путокази нису пут/ у спас, но несрећин су код/ да забрави се паклен склоп". Ако је поезија, поготово Тешићева, уједно и особити језички дар који ничим не очекује да буде узвраћен, тада коб може бити и метафора наших посвећеничких а мукотрпних ритуала читања.