Дигитализација културне баштине

Повод моме тексту је недавно објављени текст Драгослава Симића (објављено 16. јулa 2010. он-лајн издање). Мислим да између дигитализације писане, штампане, звучне и видео-грађе, те поштовања ауторских права, не само да не би смела да постоји супротност, већ управо супротно: недовољно доступни фондови библиотека и архива могу се стављати на јавно располагање уз пуно поштовање свих права аутора, од моралних до материјалних.
На Интернету је већ данас могуће наћи много материјала везаних за српску и јужнословенску културу и историју. Пројект дигитализације, у организацији великих информатичких компанија Гугл и Мајкрософт није мимоишао ни књиге на нашем и јужнословенским језицима из америчких универзитетских библиотека. Тако сам, недавно, пронашао, доступне, старе, али употребљиве граматике српско-хрватског језика, које су, рецимо, обрађивале за мене интересантну употребу двојине. Народна библиотека Србије је у току процеса дигитализације својих појединих фондова: тако је дигитализован фундус предратних бројева листа „Политика” као и већи део веома вредног и у неким случајевима уникатног фонда грамофонских плоча на угроженим форматима, којима је претило уништење услед кртости медија (шелак) и које нису могле бити репродуковане опремом коју има библиотека. Напосе, ваља истаћи и пионирски покушај Симића, који је на своме веб-сајту http://www.audioifotoarhiv.com/ обелоданио део свог богатог истраживачког опуса у документарном радио-новинарству.
Дигитализација грађе има огроман значај за очување културне баштине једног народа. Прво, тиме се чувају од губитка или случајног уништења драгоцени уникатни или ретки материјали, и тиме се, теоријски произвољно дуго (што је опет скопчано са до данас непотпуно решеним проблемом чувања дигитализоване грађе као и са проблемом застарелости формата), чува информација која је била записана на материјалном носиоцу (грамофонска плоча, мапа, књига, филм). Такође, дигитализована баштина може се ставити на располагање великом броју корисника, који не морају бити физички на истој локацији. Ова чињеница, са друге стране, омогућује знатно бољи увид стручне, али и шире јавности у културне артефакте, и њихово упознавање са карактеристикама или представницима националне културе.
У Србији постоји велики број архивских и документационих фондова који завређују пажњу и започињање или настављање активности на дигитализацији. Јавне установе, иначе, финансиране из буџета или од грађана Србије, имају дужност да своје фондове ставе на располагање како истраживачима, тако и заинтересованим грађанима. На пример, Фонотека Радио Београда процењена је (2008) на више од 63.000 аналогних магнетофонских трака, од којих 4.980 трака са радио-драмама и 4.747 са архивским снимцима (углавном уникатних). Програмски архив Телевизије Београд, поред великог броја трака са записом текућег програма у разним форматима, садржи такође и око 5.000 старих VTR-Q трака, које је веома тешко репродуковати и које садрже сачуване записе програма од 1961. до 1986. године. Многобројни музеји, споменимо само Музеј позоришне уметности, садрже богате али слабо доступне и познате фондове. У Музиколошком институту САНУ постоји непроучена и временом угрожена збирка аудио записа са Косова и Метохије др Косте Манојловића.
Питање ауторских права могуће је решити онако како се то ради у свету. Проблем моралних ауторских права сматрам да је у приличној мери решен самим чином да су уз дигитализовано дело наведени и његов аутор или аутори (ово је посебно значајно код мултимедијалних докумената са више аутора: аудио докумената, ТВ драма, итд.). Материјална ауторска права (у случајевима када нису истекла) могуће је решити тако што би садржај био доступан за прегледање или даунлоуд само корисницима који уплате одређену своту помоћу платне картице (на овај начин, на пример, регулисан је приступ стручним чланцима преко Интернета).
*Аутор је ванредни професор информатике на универзитету Делавер у Доверу и члан је невладине организације „Стари звук”