Цркви црквено, народу народно, а дугови?

Повратак одузете имовине је неизбежна обавеза ове државе и ту нема ничег спорног. Али начин на који ће то бити изведено умногоме ће одредити њену даљу судбину. Све приче како ће се то финансирати из домаћих реалних извора су обично самозаваравање. То би било тачно само под условом да даље инозадуживање престане у потпуности. Јер не може опстати тврдња да се нешто плаћа из сопствених извора, ако при том они нису довољни да подмире остале обавезе државе, па се мора прибећи позајмицама по другим основама.

Анализирајмо прво поступак враћања имовине одузете (отете) црквама и верским заједницама. Иако се у закону из 2006. користи термин ,,одузета” имовина, блаженопочивши патријарх Павле је био у праву кад је у разговорима користио термин „отета” имовина. Наиме, осим по основу писаних, каквих-таквих одлука по којима се имовина одузимала, било је периода када је она отимана без икаквих писаних налога. Срећом, и СПЦ и остале цркве и верске заједнице, сачувале су гро документације. Ту је проблем у нечем сасвим другом – у концепту самог закона.

Закон не генерализује имовину појединих цркава и верских заједница, већ иде на појединачна решења. Имовина се враћа у натури, а где то није могуће даје се накнада у државним обвезницама, након процене од случаја до случаја. А, на малим сегментима могућа су страховито велика одступања у проценама (нпр. некадашња ледина сада скупо грађевинско земљиште и обрнуто, некад богати виноград сада обична ледина). Аутор ових редова је, својевремено, предложио нацрт закона по коме би се одузета (отета) имовина третирала збирно за сваку цркву и верску заједницу (у тако створеној маси долази до унутрашњег потирања плусева и минусева). Нажалост, сада имамо једну потпуно отворену флуидну ситуацију.

Дирекција за реституцију (уз дужно поштовање према тим особама због изузетно обимног посла) мора одмах да саопшти колике су укупне финансијске обавезе државе Србије према црквама и верским заједницама (у вредносним папирима) и колика је вредност имовине државе Србије око које је постигнута сагласност да се враћа у натури? Прво је неопходно да би се што пре направила финансијска пројекција (закон не прецизира на колико година ће гласити обвезнице), а ово друго да би се срачунало за колико се умањује имовина државе и приходи од те имовине. Према поднетим захтевима реч је о скоро 2.000 објеката и преко 80.000 хектара земљишта. Да се разумемо, ни друга страна (цркве и верске заједнице) није поштеђена слабости закона. Од њих се очекује да се самостално ухвате у коштац са многобројним, за њих нетипичним задацима (од припреме евентуалних контрапредлога дирекцији до трговања хартијама од вредности).

У оквиру приватизације, долазило је до продаје „спорних” предузећа и по цени од само 20 одсто од процењене вредности (почетна аукцијска цена), а држава је тиме задуживана за пун износ према „старим” власницима. Ни индиректне штете нису занемарљиве. Током мандата прве поставке Унмика и првих размишљања о приватизацији косовских друштвених предузећа, на примедбу да ту постоји много старих власника, добијен је логичан одговор: зашто се буните, кад ни у осталој Србији нисте вратили имовину?