Сећање на приштинске старце

Оно што постоји негде записано грађа је за научне истраживаче, али оно што је у памћењу људи, одлази заувек са њима ако се не прибележи. Наравно, ту се поставља питање колико је то памћење веродостојно. Чини ми се да стари људи много боље памте своје доживљаје, људе, имена и датуме из своје младости и раног периода живота него од пре годину дана.
Разговоре сам водила 1993-94, прикупљајући грађу за књигу ,,Мали одмор, споменар приштинске гимназије”.
Један од мојих најстаријих саговорника рођен је 1910. Живео је сам, био је наглув (телевизор је радио са максимално повећаним тоном), имао је проблеме са простатом и ангину пекторис. Иако сам била упорна није желео да разговара све док га нисам убедила да нисам новинар нити политичар.
Пошто је стекао поверење у мене имао је потребу да ми прича о својој усамљености, о својим ближњима које је изгубио, ратним страдањима у логорима и политичким дешавањима у којима је учествовао. На своје најближе је био љут, рекло би се, штуро или никако није говорио о њима.
Причао је сликовито, тако да сам лако и са задовољством градила своје приче. Када сам му однела књигу ,,Мали одмор...”, која је изашла из штампе 1995, био је задовољан и поново је имао тему за разговор. Заборављао је на своје болести и временом је сасвим престао да прича о њима. Нисам говорила гласно, а он ме је сасвим добро чуо. Господин је морао да напусти своју кућу у току бомбардовања и умро је у избеглиштву.
Моја саговорница била је и госпођа рођена 1912. године. Имала је висок крвни притисак и бојала се смрти. Није се удавала већ се посветила брату који се такође није женио. Од када је он умро, ова госпођа je живeла сама.Причала ми је о времену из своје младости, а онда је изнела и кутију са писмима, брижљиво увезаним разнобојним машнама. Госпођа Живка Јанковић, тако се звала, после насилног одласка из своје куће у центру Приштине поживела је остатак живота у Београду у старачком дому на Карабурми све до 2008. године.
Трећи пример – брачни пар. Господин рођен 1911, госпођа 1915. године. Он је имао оштећен слух, проблеме са простатом и дисајним органима. Она је била витална јер је имала обавезу да негује супруга. Просто је мислила да она то најбоље ради.
При првом сусрету испољили су летаргичну незаинтересованост за моја питања, али ја сам говорила гласно да ме дека чује. Бака је понављала моја питања и ја сам их замолила да мало размишљају о својој младости и да се присећају како би ми помогли.
Следећи пут су већ били радосни што ме виде и имали су пуно прича. Њихова прича је део књиге ,,Приштина, Приштевци и време”. Касније сам однела фотографије на којима није било ништа записано а припадале су времену њихове младости. Све су марљиво дешифровали: године, личности, догађаје. И они су морали да напусте наш град 1999. У Нишу у геронтолошком центру наставила сам да их посећујем. Господин Чедомир је умро у зиму 2002. године. Госпођа Јелена поживела је у геронтолошком центру све до децембра 2009. године.
Нисам, нажалост, на време, записала казивања свога деде и својих бака. На овај начин корим себе због тога и подсећам младе на стрпљење и мало више пажње према блиским старинама. Слушајући их, крепимо их и лечимо.
Писац из Грачанице