Избеглички апел будућој чланици

До краја ове године најављено је одржавање донаторске конференције на којој би требало да будеоснован међународни хуманитарни фонд за стамбено збрињавање српских избеглица из Хрватске. На овај начин судбина избеглих и прогнаних Срба из Хрватске престала би да буде политичко питање које блокира преговоре за улазак ове државе у Европску унију. Од потенцијалних донатора – САД, Европске комисије и УНХЦР-а – очекује се да се у тај фонд прикупи око 100 милиона евра.

Хрватска на разне начине покушава да заобиђе потписане билатералне и међународне споразуме на штету својих држављана српске националности. Она је најпре потписала Споразум о нормализацији односа са СРЈ (август 1996), затим Бечки споразум о сукцесији (јун 2001) и Сарајевску декларацију (јануар 2005), и ништа није учинила да испуни преузете обавезе и поништи дискриминишуће законе на основу којих је избеглим Србима одузела имовину, станарска и друга права. На министарској конференцији која је у марту 2010. године одржана у Београду закључено је да се брже крене у реализацију договореног. Уместо тога сведоци смо да је Хрватска ових дана понудила само могућност откупа за станове који су додељени према Програму стамбеног збрињавања и најавила могућност увођења новог термина за тај програм на „подручјима изван државне скрби“ (изван Крајине).

Избегли Срби из Хрватске годинама указују на то да је Хрватска једина од свих република СФРЈ одузела својим држављанима станарско право, што је допринело спречавању повратка и етничком чишћењу. Програм стамбеног збрињавања који је донела влада Хрватске никако не може бити замена за одузета станарска права. Хрватска је овај програм очигледно донела да би заварала међународну заједницу и изиграла потписане билатералне и међународне уговоре. Слабо интересовање за тај програм довољно говори о његовој сврсисходности.

Срби из Хрватске потражују око 40.000 одузетих станарских права и очекују да институције у Србији које су задужене за ову област заштите њихове интересе. Исто тако очекују и од међународне заједнице да пријем Хрватске у чланство ЕУ буде условљен поглављем 23 („правосуђе и људска права“) и да изврши натуралну или новчану реституцију бившим носиоцима станарског права. Уколико се овај проблем не реши на задовољавајући начин Срби из Хрватске неће се моћи вратити ни интегрисати у новој средини.

Најаве које долазе са хрватске стране у којима, нажалост, учествују и представници Срба само су у функцији скидања одговорности са хрватске државе у циљу приближавања ЕУ. Иначе, свакоме је јасно да је наведених 100 милиона евра износ који ни издалека не може задовољити потребе избеглих и прогнаних Срба чија се имовина у Хрватској процењује на око 30 милијарди евра. Зато сада хрватска дипломатија ликује јер сматра да је тако успела да реши и последњи проблем који је стајао на путу ове земље ка ЕУ, а на штету дела својих држављана.

Зато мислимо да је ово последњи моменат у коме је још могуће утицати на пријем Хрватске у Европску унију позивањем на права избеглих Срба, јер када до тога дође мале су шансе да се ситуација поправи. А без правичног решења ових проблема не може бити ни трајног мира, стабилности и поверења у региону.

*Генерални секретар Удружења Срба из Хрватске