Анкета и истина

У петак по подне су помпезно саопштени резултати истраживања о корупцији у здравству који би за сваку пристојно уређену земљу деловали попут земљотреса, али овде су оцењени чак повољно, због ,,охрабрујуће” поруке да су све структуре подједнако потонуле у блато (,,Корупција у здравству веома је велика, али је њена реална распрострањеност иста као и у другим сегментима друштва.”). Ексклузивно место обнародовања резултата, у просторијама Владе Србије, није допуштало да се појави нека неакредитована особа и, попут Кочићевог ,,гласа иза бурета”, покрене непријатне истине. Но, неизречене сумње су из здања у Немањиној улици у виду радиоактивног облака већ исте вечери захватиле цео град.
Прво питање је било како је Центар за слободне изборе и демократију (Цесид) одлучио да ,,непристрасно” истраживање о корупцији спроведе „у сарадњи са Министарством здравља” (према Б92) или, како наводе други медији, по налогу тог министарства?
На ауторима истраживања је да тек упореде своје тамносиво виђење стања корупције у здравству и чађавоцрне представе коју су само мало раније исцртали стручњаци ангажовани преко београдске канцеларије Развојног програма Уједињених нација (УНДП) у Србији. Најлакше би било, као некада, оптужити УНДП за буржоаску пропаганду, деловање непријатељских снага и сл., али се у данашње време сувислије објашњење мора тражити у слабостима методског приступа удружених снага Цесида и Министарства здравља.
Пођимо од детиње вере да се о (не)пружању услуга може закључивати само на основу експлицитног тражења пара у пијачном маниру. Истраживачима је несумњиво промакло да доктори на суптилније начине изнуђују мито, рецимо игнорисањем „некооперативних” пацијената током јутарње визите. Болесник који посматра како се у операциону салу одводе они који су примљени после њега не мора баш да чека да му се заврће рука и вади новчаник из џепа.
Споран је и метод којим су резултати рангирани по значају, па је као ,,кључан” издвојен налаз како ,,немамо то да су лекари изгубили минимум професионалне етике”. Тај ,,крунски доказ” почива на само једном, и то трапаво (ако је то само трапавост) формулисаном питању.
Без увида у упитник тешко је тумачити резултате, од којих неки звуче контрадикторно, али, рецимо, поставља се питање колико анкетираних који нису подмићивали лекаре није код њих ни ишло или бар није прелазило ниво примарне здравствене заштите (на коме је корупције најмање). Разумно је очекивати да грађани који избегавају здравствене установе немају прилике да се суоче са корупцијом.
Испретумбан је традиционалан систем вредности тиме што је, уместо румене јабуке или флаше домаће ракије, као ,,само мали знак пажње” схваћен и коверат са 500 евра за рутински обављен порођај, или вишеструко већа сума за тежу операцију, рецимо рака дебелог црева, да оставимо по страни ноторно скупе ортопедске интервенције. Тиме се не само диже на неразумно висок ниво већ и извитоперава полазна ауторска тврдња по којој је ,,давање поклона обичај”. Несумњиво је да ауторима коришћени методски арсенал није омогућио да испитају тзв. велику корупцију која, према Светској банци, укључује знатне новчане суме и запослене на високим положајима (у овом случају директоре клиника и болница, шефове одељења и служби итд.). Или их то није ни интересовало?
професор универзитета