НЕНАД ПОПОВИЋ

Према Ахтисаријевом плану, сва покретна и непокретна имовина бивше СРЈ или Републике Србије, као правног следбеника, која се налази на територији КиМ треба да постане власништво Косова. То важи и за јавна предузећа, док друштвена предузећа (тренутно под управом Косовске поверилачке агенције – КПА), треба да пређу у надлежност агенције која ће наследити КПА. При том су у потпуности занемарени органска повезаност поменутих предузећа са српским јавним предузећима и њихова огромна вишедеценијска улагања, чак и после 1999. У КиМ је за три деценије, од 1961. до 1990. године, инвестирано око 17 милијарди долара.

Решења предвиђена овим предлогом у супротности су са ставовима српског преговарачког тима који се залаже за преношење покретне и непокретне имовине у имовину КиМ, али само ако КиМ има статус аутономне покрајине у оквиру Србије. Српски тим се такође залаже и за пуну компензацију имовинских и поверилачких права предузећа из централне Србије и Војводине, као и државе Србије за приватизована друштвена предузећа, уз мораторијум на даљу приватизацију на КиМ.   

Неодрживост предложених решења може да се илуструје примером имовине ЕПС-а. Јавно предузеће које је некада на КиМ производило и до пет милијарди kWh струје годишње, и чак извозило струју, данас се зове Косовска енергетска корпорација (КЕК) и налази се у веома тешком стању. О његовој садашњој продуктивности, пошто је око 8.000 Срба и неалбанаца морало да напусти своја радна места, говоре сталне рестрикције струје. Од 1999. године, ЕПС је само за надокнаде бесправно отпуштеним радницима давао између 20 и 22 милиона евра годишње, уз знатна улагања у опрему и одржавање. Вредност имовине ЕПС-а на КиМ, према нашим проценама, износи око три милијарде долара. Недопустив је покушај да се сва ова имовина, уз игнорисање трошкова улагања матичног предузећа, отуђи од законитог власника.

С друге стране, друштвена предузећа на КиМ су већ неколико година уназад предмет нелегалне "етнички чисте" приватизације коју спроводи КПА и која, наравно, није резултирала очекиваним страним инвестицијама. Посебну опасност, уз потенцијално веома штетне последице по српску заједницу општине Штрпце, представља покушај отуђивања ски центра на Брезовици, где се не уважава чињеница да је центар власништво београдског холдинга "Инекс интерекспорт".

У вези са имовинским питањима је и проблем међународног дуга који се односи на предузећа на КиМ и који износи 1,182 милијарде долара. У Анексу VI плана се предлаже да КиМ преузме свој део дуга, али тек након годину дана и договора Приштине и Београда, по методологији примењиваној приликом сукцесије бивше СФРЈ. За Србију је ова методологија неприхватљива, пошто КиМ никада није била република, већ је део Србије у који је она непрекидно улагала знатан проценат свог БДП. Поред тога, парадоксално је да се крене од "нулте тачке" у овом процесу, када Србија годинама уредно сервисира и овај део свог дуга – протеклих година је отплаћено 217,69 милиона долара, тј. око 120.000 долара дневно. Важно је нагласити да за све ове године колико отплаћује дуг, Србија није имала никакву финансијску компензацију у виду доприноса и пореза од предузећа са КиМ.