Фељтончић мог живота

Радозналост је била главни разлог због кога сам се упутио у зграду Службе, копкало ме је шта се налази у тим фамозним досијеима. Нисам гајио неке претеране илузије да се ту може наћи богзна шта, али било је интересантно видети како се саморазоткрива тајанствена и моћна служба под притиском нових господара.

Све то са отварањем досијеа ишло је траљаво и мучно, док коначно тадашњи потпредседник владе, Жарко Кораћ, није потписао неку трапаву уредбу која је мирисала на нагодбу с невидљивим моћницима Службе. Досијеи се демократски отварају за јавност, али мало, само накратко, да човек може да гвирне у свете тајне сопственог живота, а потом се завеса спушта и опет тама. Тако они виде отварање за јавност.

Изговор је био да се заштите „извори Службе”, па су доушници постали заштићени јер би им, можда, часна работа коју су обављали нанела душевну бол, ако би се за њу сазнало. А душевна бол је скупа роба, као што знамо. Право жртве на моралну сатисфакцију тада још није ушло у моду, уосталом, мора да је Служба имала разлог што „обрађује субјект”.

Елем, уместо да проведем рано јесење пре подне 2001. на каквој тераси у разговорима угодним, ја се упутих на Службино приказаније. Нови Београд је идеална локација за Нову Службу, која се бави новим човеком, додуше мало заведеним.

Портирница бирократске зградурине, у њој већ седе познати отпораш, сада успешни књижевник, и старији господин. Они су већ предали личне карте и чекају да их службеник Службе обавести да ли имају досије и када могу да га виде. Сада и ја улазим у исту процедуру. После петнаестак минута појављује се нови важнији службеник Службе, који са осмехом менаџера тек приватизоване туристичке фирме патетично изриче резултате: отпораш има досије и може доћи сутра да га погледа, моја маленкост такође, старији господин нема досије. Старији господин, очито згранут, тихо, с неверицом пита: „Али, ја сам на Голом провео четири године, како је могуће...” Важнији службеник Службе одговара да нема, као да се то само по себи разуме, и одлази журно. Старији господин скрушено одлази, нас двојица ћутимо, онако, баш српски.

Сутрадан, ето ме радознала у Служби. Одводе ме у канцеларију у којој већ седи неки службеник Службе који се досађује.

На столу је – досије, а и није неки. Док седам, онај неки службеник Службе ме званично упозорава да сви подаци који се ту налазе представљају службену тајну и да с њиховим садржајем не смем никог да упознам, нити било коме да препричавам садржај, као и да је забрањено правити писане белешке. Успевам да се не насмејем, као да су га ставили ту да ми прави друштво. Служба господаре мења али ћуд никако.

Унутра решења о разним мерама које се одређују и извештаји вишој инстанци.

Мера тајног претреса: Када опсервирано лице није у стану, улазе и врше претрес, после чега све враћају у првобитно стање тако да власник не зна за посету. После ја параноичан. Нашли ми петиције и неке текстове, није их мрзело да све то уредно препишу. У извештају наведени најважнији делови и дата кратка карактеристика текста. Меру понављали с времена на време.

Мера тајног праћења и фотографисања: Читам решење којим се одређује мера, а нигде фотографија. Питам оног неког службеника Службе где су фотографије. Каже да он није састављао досије и да не зна. Жао ми за фотке, њима не требају, а мени би биле драга успомена.

Мера тајног прислушкивања телефона: Као, да могу јавно да ме прислушкују. Мера више пута доношена. Или су прекидали прислушкивање или је то због мојих честих селидби. Нема фонограма.

Онај неки службеник Службе опет ништа не зна.

Мера тајног праћења: Више пута доношена. Нема извештаја, сем једном око неке косовске петиције, где детаљно описују руту кретања и људе с којима се састајем. Покушали су да отму петицију, али нисмо ни ми били баш толико наивни. Одустао да питам оног неког службеника Службе, знам да ништа не зна.

Извештаји: Гомила извештаја од неких ка некоме. Разговори у кафани, на факултету, по становима, на улицама. По правилу се наводе присутни као да је неко водио записник. Разговори детаљно забележени. У понеком извештају се помиње извор информације са шифрованим именом (Руменко, Шафран, Брзи...). Занимљиво штиво, присећам се догађаја и људи, али сам пола заборавио. У појединим извештајима преко неких имена прелепљена је црна трака, претпостављам да су то доушници. Дижем папир према светлу покушавајући да у контралихту прочитам имена. Онај неки службеник Службе ме упозорава да то није дозвољено. Објашњавам му да уредбом о отварању досијеа није забрањено гледати кроз досије у осунчани прозор. Хвата се за главу. Нудим му аспирин. Устаје, седа, тако више пута. Каже да може да прекине увид. Објашњавам му да то не би било лепо. Спустио сам досије и примирје је склопљено. Касније још неколико пута гледам сунце кроз досије, тек да га нервирам, и онако се не може прочитати. Гледа ме испод ока, прави се да не примећује и чита непостојеће новине на столу с главом у рукама.

Епилог: На крају некакво решење донето деведесетинеке да се укидају мере оперативне обраде и опсервације према субјекту том и том, тј. према мени, из сектора анархолиберали, јер не постоји друштвена опасност (као да је свих тих петнаестак година постојала). Заболео ме је тај хладан тон, осетио сам се некако остављено, напуштено. Није мала ствар кад Служба брине о теби. Можда сам мало љубоморан на оне о којима служба сада брине. Ко ће сада да прави тако прецизан инвентар мог живота?

Доцније ми је мој пријатељ, покојни Мића Доктор, објаснио да је то што сам гледао само извод, односно сажетак, заправо део правог досијеа, који се у стручном, удбашком жаргону зове фељтон (ваљда због наставака).

А ја бих волео да имам прави, комплетан досије, за успомену и дуго сећање.

--------------------------------------------------------------------------------------

Гордан Јовановић (1961), један од оснивача „Мале школе” при Отвореном универзитету. Хапшен више пута, осуђен због учешћа на демонстрацијама подршке пољској „Солидарност” 1982. заједно с Веселинком Заставниковић, Весном Пешић, Небојшом Поповим, Иваном Јанковићем и Борисом Тадићем.

Јовановић је суђен и у познатом судском процесу „шесторици” 1984. као најмлађи „анархолиберал”, припадник групе која ради на „рушењу социјалистичког самоуправног система” (чл. 114, 133, 136 КЗ СФРЈ). Групи су припадали Миодраг Милић (Мића Доктор), Владимир Мијановић (Влада Револуција), Драгомир Олујић (Олуја), Павлушко Имшировић и Милан Николић.

Суђење је уследило после смрти Радомира Радовића и састанка Отвореног универзитета, када су међу 28 ухапшених били Милован Ђилас и Војислав Шешељ.