Настанак досијеа

Шта је то,заправо,досије службе безбедности, како настаје, како се ствара, шта се све у њему налази и,на крају крајева,где се чува или како нестаје,то јест како се и зашто уништава, питања су која одувек заокупљају пажњу и најшире али и стручне јавности. А решење ове енигме, ако је то уопште енигма, врло је једноставно.

Дакле,досије неке службе безбедности настаје тако што надлежниоперативни радник напише предлог за завођење ПОО или ОО,односнопретходне оперативне обраде или оперативне обраде, за лице за које постоје индиције, информације или почетна оперативна сазнања да се бави обавештајним радом у корист неке обавештајне службе, да су његове активности безбедносно интересантне или да има неразјашњене контакте с безбедносно интересантним лицима, организацијама и институцијама.

Након тога овај предлог,ако су с њим сагласни,потписују и шеф одсека, начелник одељења и остали „линијски” руководиоци и прослеђују га начелнику службе који доноси коначну одлуку. Ако је одлука позитивна,следе предлози за примену оперативно-техничких мера које у зависности од тога која је мера у питању одобравају начелник службе, Врховни односно данас Касациони суд и истражни судија.

А када се прибаве све неопходне одлуке започиње оперативни рад и у досије се уносе извештаји о резултатима примењених мера. Најчешће су у питању извештаји о тајној контроли телефонских разговора, а данас и свих других видова комуникације – факса, мејла, чета, СМС-а, ММС-а и слично, који у неким предметима чине и 90 одсто његовог садржаја, односно извештаји о примени ПС – прислушног средства уколико је оперативац био способан да угради прислушне уређаје у стан и пословне просторије објекта обраде или да ову меру примени адхок на неком другом месту.

(/slika2)Осим тога,ту су и извештаји о тајном праћењу које се не примењује свакодневно,као,рецимо,контрола телефонских разговора,него када за то постоје посебни разлози. Нико или готово нико се не прати непрекидно недељама или месецима. Пошто се све полиције света и све обавештајне и безбедносне службе труде да имају и „живе изворе”, односнодоушнике који ће их обавештавати о активностима њима интересантних лица,у досијеу се могу наћи и извештаји сарадника односно оперативних веза под условом да их је оперативац наследио од свог претходника или их сам створио! Свему томе треба додати и СБОИР,односно службене белешке о информативном разговору који се обављају с лицима која могу да дају информације о лицу које се обрађује а нису у трајном и организованом контакту са службом као и оперативне провере, односно безбедносне биографије, лица која се појављују као блиски пријатељи и сарадници предмета обраде.

И то је то! Дакле,чак и у идеалним условима, применом свих расположивих мера и радњи, оперативац,то јест служба,објективно гледано може да оствари парцијални увид у један део вашег живота и ваших безбедносно интересантних активности. Зато у досијеу не може, односно не сме,бити ничега другог осим онога што сте ви радили и говорили.

И,шта бива на крају?Па када истекне време које вам је на располагању да расветлите сумњиве и неразјашњене контакте и активности одређеног лица,и потврдите или оповргнете своја почетна оперативна сазнања, а то је обично година дана, најчешће морате да напишете предлог за укидање ПОО односно ОО.

Због стручне али и најшире јавности треба истаћи да се огромна већина свих обрада завршава констатацијом да се применом наведених мера и радњи службе није дошло до сазнања која би потврдила а још мање доказала почетене индиције док се само један мали део обрада завршава кривичним прогоном или ангажовањем за сарадњу с нашом службом лица које је дотле било под њеним третманом. Након тога списи предмета се,у зависности од оперативне процене,одлажу у Аналитички фонд или уништавају. Обе одлуке су потпуно легитимне!

На крају нешто и о фамозном досијеу сарадника. Једноставно речено,досије сарадника не постоји! Односно постоји нешто попут приручног досије сарадника који се налази код оперативца који је с њим у контакту,али је он попут вилиног коњица јер постоји само док сарадња с њим траје. Када се сарадња из било ког разлога оконча и он се уништава, сарадник брише из евиденције а његови извештаји, наравно не под именом и презименом већ псеудонимом, остају у једном или више досијеа у зависности од тога на шта су се односиле информације које су се у њима налазиле.

Док Скупштина Србије не одлучи које ће досијееотворити, на који начин и под којим условима,желим да подсетим на неке,по мени,важне чињенице. Досијеи Службе државне безбедности Србије већ су отворени пре девет година док досијеи војних и осталих служби нису отворени никад. Досијеи СДБ Србије су отворени и упркос невиђеној медијској халабуци нису изазвали готово никакву пажњу јавности јер је једва 300-400 грађана дошло да их прочита. Зато сам убеђен да ће и овога пута бити исто или што би рекао Шекспир „Много буке ни око чега”.

*Аутор је бивши начелник Државне безбедности (садашња Безбедносноинформативна агенција)