Ко контролише контролоре

Tајни досијеи су опет у жижи јавног интересовања, што потврђује да је продор јавности и цивилног друштва у овај домен нека врста дуготрајне, неизвесне борбе,често праћене манипулацијом и мистификацијом.

Дабоме да то не чуди, пошто је управо манипулација, управљање тајним досијеима, један од битних разлога њиховог постојања, како то и приличи моћи државе. Пошто су у тим документима садржане стварне чињенице или исфабриковани подаци о нечијем „путеру на глави”, што потом постаје предложак за уцене, притиске и испоручивање свакојаких захтева неком појединцу, увек се поставља питање ко тајним досијеима уопште управља – политичари на власти, или тајне службе, које приљежно производе ове „хербаријуме” разних неподобника.

Пре више од 20 година, овај проблем је Владимир Дедијер сажео у питању – Ко контролише контролоре?

Тешко је доћи до одговора у овом врзином колу, већ и зато што тајни досијеи и манипулација њима, своју истрајност и жилавост потврђују „од памтивека”, због чега на трагове ових „архива репресије” наилазимо већ на глиненим таблицама древних речних цивилизација.

Пажњу јавности, разуме се, много више плене и разбуђујући машту, тајни досијеи настали надзором грађана после 1945. у свемоћним службама безбедности оличеним у Удби и Косу.

Број таквих досијеа ни до данас није познат, каже професор Универзитета „Унион” др Богољуб Милосављевић, али су ипак утврђене неке чињенице које бар делимично осветљавају овај проблем.

(/slika2)После смењивања Александра Ранковића 1966. и трансформације Удбе и Службе државне безбедности (СДБ) извршена је „ревизија документације”, па се зна да је у ондашњој Удби и њеним републичким управама било евидентирано укупно 2.754.923 „досијеа за лица”.

Овим бројем су били обухваћени и стари досијеи из Крљевине Југославије, досијеи Гестапоа, затим „пасошки досијеи”, настали на основу провера за добијање путних исправа, као и лични досијеи оформљени у поступцима безбедносне провере за обављање разних функција у органима државне и политичке власти, као и у привреди, науци, медијима и другим јавним секторима.

Поменути број „досијеа за лица” обухватао је и материјале о резервном и демобилисаном кадру ЈНА, као и информације о појединцима систематизоване из политичких и идеолошких разлога.

Када је крајем 1968. обављена „ревизија документације”, у савезној и у републичким СДБ остало је 613.768 оперативних личних досијеа.

Оно што је претекло, нешто више од два милиона досијеа, било је уништено, пребачено у архиве и друге организације или предато војним службама безбедности.

У СДБ Србије остало је 61.750 оперативних досијеа. Њихов број није смањиван, напротив, јер су стари досијеи допуњавани и формирани нови.

Мирослав Перишић, директор Архива Србије, у изјави за „Политику”, наводи да је од 2005. године, Безбедносноинформативна агенција (БИА), као наследница СДБ, предала овој архивској установи 75.000 личних досијеа, вођених од 1945. до 1971. године. Пошто овим бројем нису обухваћени тајни досијеи Војне службе безбедности, јавности остаје да нагађа колико их је у њеном поседу, као што може само да се претпоставља колико личних досијеа покрива период од 1971. до 2000. године, а онда и до данас.

Једна од заврзлама у причи о тајним досијеима очигледно се тиче и уништавања грађе из ових „архива репресије”, како су они именују у последњих петнаестак година.

(/slika3)И др Никола Жутић из Инстута за савремену историју помиње „ревизију документације” из 1968. и наглашава да су многи досијеи уништени ради уклањања трагова о злоупотребама и незаконитом деловању Удбе.

Наш сагововорник наводи да је 1980-их о уништавању досијеа одлучивао Савет за заштиту уставног поретка, а да су за време министровања Радмила Богдановића 1991. године„наводно донесене одлуке о спаљивању досијеа српских дисидената и тзв. националиста”. Према речима др Жутића, „последње уништавање досијеа десило се после 5. октобра 2000. године, када је СДБ од октобра до децембра 2000, само у седишту СДБ-а у Београду, уништио 11.490 докумената (35.753 стране).

Као „очевидац масовног, брзопотезног шкартирања докумената у времену Милошевићеве владавине”, др Жутић наводи да су досијеи комуниста, чланова КПЈ односно СКЈ од 1945. до 1978. године, иначе чувани у Архиву ЦК СКЈ, из здања на ондашњем Тргу Маркса и Енгелса (Трг Николе Пашића) камионима вожени „на рециклажу”.

„Укупно је уништено скоро километар грађе, односно 828 дужних метара докумената, или 6.372 фасцикле”, наводи др Жутић.

Занимљиво је да су захтеви за уништавање тајних досијеа истицани и јавно, чак и онда када се то најмање могло очекивати. После 5. октобра 2000. осванули су билборди с поруком Горана Свилановића, министра спољних послова и једног од челника тадашњег Грађанског савеза Србије, да треба уништити све досијее припадника организације „Отпор”, што смо као идеју, поготово тако селективну, подвргли критици на страницама „Политике”, позивајући се и на Иву Андрића, који је написао да су архивска документа „драгоцени сведоци без којих би нам остале недоступно разумљиве многе појаве у садашњости без којих не бисмо могли назрети нешто од будућности”.

Сведочи о томе у доброј мери и четворотомни „Полицијски досије”(4.000 страна) који је с документима из свог личног досијеа пре неколико месеци објавио др Војислав Шешељ. Ако ништа друго, из те грађе се види како тајни досијеи изгледају, како се информације у њима прикупљају и систематизују и чему служе.

„Полицијски досије” нас, уз остало, ставља и пред питање колико је истине садржано у анегдоти која каже: Кад седе двојица, нико није достављач, а када седе тројица, двојица су то сигурно.

Слободан Кљакић