Етатизација по личној мери

Држава као појам можда јесте нешто апстрактно, невезано за личне интересе јер термин res publica означава опште добро. Међутим, када говоримо о односу државе према образовним институцијама које нису у њеном власништву онда је ту реч само о интересима оних који је представљају. Акредитација факултета и универзитета је „нулта тачка” у стварању политике образовања у Србији које је тренутно на најнижим гранама у последњих 40 година, што се скоро и потврдило изузетно ниским међународним рејтингом свих високошколских институција. Моје мишљење је да начин на који је вођена акредитација не даје аргументе да ће се образовање поправити набоље у наредном периоду, напротив.
Једноставно речено, држава је заузела непријатељски став према приватним факултетима од самог почетка јер их је доживела као конкуренцију својим факултетима. Пре тога смо имали скоро потпуно нерегулисану ситуацију где је малтене свако могао да оснује факултет и ту се ишло испод сваког елементарног нивоа наставе. Сада, најгори приватни факултети који су основани у том периоду служе као аргумент против свих приватних факултета. Занимљиво је да се у овој дебати нигде не говори о стандардима и условима наставе јер би се онда потегло питање колико их државни факултети задовољавају, већ се потенцира наводна разлика у мотивацији по чему наводно професори на државним факултетима раде свој посао само из љубави према науци док су сви приватни факултети настали којекаквом завером „посрнулих” професора којима је интерес студената на последњем месту. Можда би требало из ове последње тврдње изузети оне приватне факултете који су стратешки запослили високе јавне функционере из области образовања, али то је нека друга тема. Ово је једна малициозна конструкција која нема никаквог упоришта у струци, и да би се то знало мора се знати историја образовања у најнапреднијим земљама света, али и немоћ државе да разреши појаве попут „афере индекс” у Крагујевцу.
Не само што је процес акредитације био вођен противно интересима целокупног образовања у Србији већ имам право и да тврдим да је вођен противуставно и противзаконито. Одлучивање о акредитацији је Законом о високом образовању поверено Комисији за акредитацију и проверу квалитета (КАПК) коју чине 13 професора са државних и два са приватних факултета. Уколико погледате листу факултета са којих долазе ови професори видећете да су сви они добили своје акредитације веома брзо (у првом или другом циклусу) док је њихова конкуренција наишла на неке сасвим друге критеријуме. Тврдим да је КАПК формиран противно уставном начелу забране сукоба интереса и противно Закону о Агенцији за борбу против корупције у делу који се тиче сукоба приватног и јавног интереса. Суштина је у томе да су чланови КАПК одлучивали о акредитацији факултета на којима су запослени и о акредитацији оних који су њихова конкуренција. Фрапантна је такође чињеница да ниједан факултет није скренуо пажњу на овакву ситуацију, али то нажалост показује и ниво поверења који сви заједно имамо у Србију као правну државу јер би сукоб са КАПК-ом сваком приватном факултету донео само штету док се на правду у нашим судовима веома дуго чека. Довољно дуго да би се отишло у банкрот, али то је такође нешто на шта се тенденциозно рачуна. Међутим, са оснивањем Агенције за борбу против корупције и њеним почетком рада смо веома охрабрени и намеравам да као декан приватног факултета тражим њено изјашњавање о овом проблему.
Колико су архитекте оваквог накарадног модела акредитације биле свесне незаконитости у раду КАПК-а показује и додатна чињеница да су они по Закону о високом образовању првобитно забранили вођење управног спора по одлукама КАПК-а, тј. Националног савета за високо образовање, онемогућавајући судску заштиту.
Грађани и студенти имају право да знају да је наводна брига државе за квалитет наставе на приватним  факултетима само параван за интересе професора државних факултета који желе да уклоне конкуренцију, барем тамо где неће имати неку додатну „тезгу”.

Декан Академије лепих уметности