Партизан коначно има добру атмосферу у клубу

Вероватно да нема идеалног тима Југославије без Фахрудина Јусуфија на беку, левом или десном, пошто је њему било свеједно на којој страни игра. И не само то. Он је у исто време био и крило, и халф, и везни играч.

Припадао је оној славној генерацији Партизанових „беба”, која је, прва после рата, три пута узастопно била првак државе (1961-1963), а потом, после четврте титуле (1965) стигла и у финале Купа шампиона (1966).

– Били смо тада једно пет пута јачи од Реала. Али... Тим су састављали неки други људи, а не тренер, – сажето објашњава Јусуфи.

„Црно-белима” је у тој њиховој најбољој сезони на мегдан излазио јунак за јунаком и то све бољи од бољег. Први им је на белег стао Нант, а тај окршај је имао додатни значај, јер се управо тада водила битка између Француске и Југославије за одлазак на Светско првенство у Енглеској.

У Београду је, 22. септембра 1965, било 2:0 за Партизан. У Паризу, 9. октобра, „галски петлови” су победили с 1:0, па наша репрезентација први пут после рата није отишла на шампионат света. Само четири дана касније игран је реванш шеснаестине финала Купа шампиона. „Црно-бели” су у Нанту одиграли 2:2 и колико-толико осветили „плаве”.

А онда се пред њих, у осмини финала, испречила љута гуја – Вердер, првак земље чија је репрезентација наредне године постала вицешампион света. Седамдесет минута су Немци одолевали на Стадиону ЈНА, а онда је њихов бункер разнео – Јусуфи. Поред свега умео је да да и гол.

– Ја сам ретко давао голове. Али су зато били много лепи, – каже Јусуфи.

Партизан је тада, 9. новембра, стекао предност од 3:0 и сачувао ју је у реваншу, пошто је изгубио само с 1:0. А тог, 17. новембра, у Бремену се водио фудбалски рат. Али, та генерација „црно-белих” није узмицала ни пред ким, па ни пред кавгаџијама.

У четвртфиналу је жреб истурио пред Партизан прашку Спарту. Она „црно-белима” није била ни крива, ни дужна, али јесте Чехословачка Југославији. На претходном Светском првенству, 1962. у Чилеу, она је у полуфиналу победила нашу репрезентацију (3:1).

– Нисам волео да играм против Италијана и Чеха. Играли су покварено: гурање, лактање... – каже Јусуфи.

У Прагу, 2. марта 1966, чаша пелена – 4:1 за домаћина. Међутим, за Партизан из тог доба ништа није било недостижно. Кроз седам дана – 5:0 и галопом у полуфинале!

А тамо „црвени ђаволи” – Манчестер јунајтед! У Београду су, 13. априла, рањени (2:0), а 20. априла, у паклу, на Олд Трафорду, Партизанова одбрана је издржала све муке – примила је само један гол и тешка врата финала су се широм отворила првом клубу из источне Европе.

А онда, 11. маја 1966, после 1:0 у 54. минуту за Партизан на Хејселу, у Бриселу, бајка се завршила. С 2:1 стари краљ Реал (освајач Купа шампиона у првих пет сезона: од 1956. до 1960) присео је поново на трон, јер је витез с Балкана пропустио прилику да се попне на престо. Зашто је тако испало Јусуфи је већ објаснио, а поводом садашњег продора Партизана међу европске велможе износи овакво мишљење:

– Партизан коначно има добру атмосферу у клубу. Сви су окренути истом циљу и свако ради свој посао. Тако и треба да буде: председник да води клуб, чланови управе да испуњавају оно за шта су задужени, тренер да саставља тим, а играчи да играју. Врло је опасно кад играчи хоће да буду власт у клубу, а управа да се меша у састав тима. Партизан је због тога много пута платио цех. Сада, на даљину, осећам да сви желе клубу добро и нека тако и остане.(/slika2)

Јусуфи добро зна о чему говори, јер је сведок тога био и док је играо и кад је био тренер Партизана. Али, како каже, било, па прошло.

За данашње прилике је занимљива једна његова тврдња:

– Мојој генерацији није био потребан спонзор – сами смо себе издржавали. Сваке зиме смо ишли на турнеје по Европи и зарађивали. Ми нисмо живели од уговора с клубом. Ја сам 1955. потписао за Партизан за телећу чорбицу у ресторану на стадиону ЈНА. У оној општој немаштини ко би пожелео више?! Али, као фудбалери смо били појам за Немце, Холанђане, Французе… А колико смо вредели ево примера. Када сам отишао у Немачку у целој лиги смо само Зелер из Хамбургера и ја у Ајнтрахту из Франкфурта примали по три хиљаде марака, а остали од 400 до 700. То није била тајна и нико није правио питање у мом клубу у коме је, рецимо, репрезентативац Грабовски добијао 700.

И још једна препорука човека, који је видео како се стварају велики тимови и у Југославији, и у Немачкој:

– Ми данас за мале паре продајемо младе играче. Тиме се задовоље нечији ситни интереси, али то није добро за наш фудбал. Младе играче можемо да задржимо, само им треба објаснити да је за њих боље да одавде оду као велики играчи. Сви из моје генерације, не само из Партизана, него и из Црвене звезде и ОФК Београда, отишли су да буду главни играчи у својим новим клубовима. Некада су и прописи били другачији, није могло да се оде из земље до 28. године, али не треба да се жури ни сада. Треба отићи кад се сазри, кад се о новцу разумније размишља, кад деца пођу у школу, кад остане још неколико година каријере да се обезбеди егзистенција.

Јусуфијевој оцени да је наш фудбал до сада био на дну вероватно нема никога ко би супротставио другачије мишљење. Исто тако и с његовим поређењем да смо уласком Партизана у Лигу шампиона изашли из дубоког рова и да ту више не смемо да се вратимо.

 --------------------------------------------------------------

Фудбалски грен-слем

У тенису постоје четири турнира, која су изнад свих осталих и обједињава их назив грен-слем. У фудбалу би то могли да буду светско првенство, европски шампионат (на почетку Куп нација), олимпијске игре и Лига шампиона (раније Куп шампиона). Фахрудин Јусуфи у том фудбалском Грен слему има учинак каквим не могу да се похвале ни највећи фудбалери: три финала и једно полуфинале. Био је први на олимпијским играма (Рим, 1960), други у Купу европских нација (Париз, 1960) и Купу европских шампиона (1966) и четврти на светском првенству (Чиле, 1962). Истоветан учинак од наших имају само још Милутин Шошкић и Милан Галић, такође легенде Партизана.

Иван Цветковић