Ко се није задужио, спасио се

У америчкој савезној држави Вајоминг пре неколико дана одржан је тродневни симпозијум гувернера најутицајнијих централних банака и врхунских светских економиста. Нико важан није изостао. Скуп се понајвише бавио глобализацијом и њеним компликованим механизмима и ефектима.

Највише пажње и медијског одјека, без конкуренције, изазвао је наступ Рагурам Раџана, економисте Међународног монетарног фонда (ММФ). У свом предавању под насловом "Страни капитал и економски раст" Раџан је презентирао резултате истраживања трочланог тима ММФ-ових економиста и указао на парадоксе у вези с токовима и употребом страног капитала.

У теорији, капитал би требало да се креће од богатих ка сиромашнима користећи обиље јефтине радне снаге. Најпродуктивније неразвијене земље би требало да привуку и користе више иностраног капитала од оних мање продуктивних. Већа употреба страног капитала требало би да резултира већим привредним растом. Емпиријски подаци међутим противурече теорији.

Рагурам Раџан констатује да се последњих година токови капитала мењају и да негирају већ поменуте теоријске поставке. Упркос развоју и ефикасности тржишта и тржишних механизама, нето ефекат финансијских токова је такав да капитал сиромашних земаља иде ка богатима. Слично се већ догодило осамдесетих година. Кина је, на пример, у периоду од 1970. до 2004. године била нето извозник капитала.

Резултати истраживања показују да се брже развијају сиромашне земље које мање користе инострани капитал од оних земаља које страни капитал користе више. Домаћа штедња, а не инострани капитал је критично важан фактор привредног раста у неразвијеним земљама.

Раџан указује и на вероватне разлоге ових привидних парадокса. Финансијско тржиште сиромашних земаља је неразвијено и не може ефикасно да апсорбује велики прилив капитала, понајвише зато што индустрија није у стању да велике количине капитала искористи за инвестиције и развој. Истовремено, ниво домаће штедње је по правилу довољан за потребе развоја. Страни капитал зато није чаробни штапић и неће помоћи привредном расту, иако неке форме прилива капитала, попут директних страних инвестиција, могу помоћи.

Неразвијеност финансијских тржишта сиромашних земаља пружа "бенигно" објашњење малог утицаја страног капитала на привредни раст. "Малигније" објашњење, цитирамо Раџана, може бити да "инострани капитал доводи до прецењивања курса домаће валуте, чиме се смањује конкурентност економије, смањује индустријски извоз и тако слаби традиционална одскочна даска за развој".

Економска стварност Србије, на жалост, може послужити као модел којим се поткрепљују тезе изнете у Раџановом предавању. На пример, огромне количине капитала које уносе стране банке не могу се продуктивно употребити за домаћи привредни развој. У полумртвој индустрији Србије мало је предузећа која могу узети кредите, платити страшну камату која с тим иде, па на бази тако скупог новца креирати раст. Како је привреда слаба, банке се оријентишу ка тржишно неискусном и доскора незадуженом становништву, па њега затрпавају скупим кредитима.

Узетим новцем грађани често купују страну робу, јер домаће је мало. Више није битно ни да ли је реч о новој, или половној увозној роби (аутомобили, бела техника). Производња се стимулише, али не у Србији, већ у земљама из којих су дошли и роба и капитал. Успут, те земље се на тај начин ослобађају и будућег отпада. Уместо да троше на његово рециклирање, оне зарађују извозећи га сиромашнима. Половни извоз, такође, прави место новој производњи у развијеним земљама. Наравно, ту се ништа не може замерити, јер у тим токовима нема принуде, само комбинације сиромаштва и лудости.

На овај начин капитал унет у земљу враћен је одакле је и дошао, без већег ефекта на запосленост и привредни развој Србије. На жалост, ту није крај. Грађани троше преко могућности и задужују се на терет будућег прихода. На крају процеса, грађанима остају дугови и огромне камате. Предузећима остају радници који ће тражити веће плате да би вратили кредите. Свима остаје бесмислено јак динар који, како то каже Рагурам Раџан, "смањује индустријски извоз и тако слаби традиционалну одскочну даску за развој". 

Уместо у развој, будући приход ће ићи на отплату дугова. Како је раст прихода мали, нови дугови ће се користити за враћање старих. Циклус сиромаштва се тако не може прекинути. Када су сиромашни у питању, ко се није задужио, тај се спасио.