Једнака права – неједнаке обавезе

Како иде расправа о равноправности, односно неравноправности државних и приватних универзитета не би ме изненадило да се ускоро појаве захтеви да се држави забрани оснивање државних факултета, односно да се укину постојећи државни факултети или да се њихов број сведе на минимум. Ако се то прихвати, јасно је да би приватни интерес постао једини начин испољавања јавног, односно националног интереса у образовању.
Да прво разјаснимо питање: да ли су приватни универзитети у неравноправном положају зато што се државни универзитети финансирају и из буџета, и из прихода својих услуга (самофинансирајући студенти, пројекти, издавачка делатност, иновациони курсеви...).
Ваља се подсетити чињенице да су самофинансирајући студенти постојали и у СФРЈ (добрих четрдесетак година) када није било приватних факултета. Већ тада је било јасно да високо образовање није јавно добро које сви заинтересовани могу да користе – да сви заинтересовани буду на буџету. Исти би случај био ако би сада укинули буџетско финансирање и увели ваучере.
Када је у питању захтев за увођење ваучера, заборавља се да у високом образовању постоји ривалитет: држава финансира само оне најбоље – који су то показали на пријемном испиту и кроз даље студирање (до дипломирања) и то у броју који одговара националном интересу. Уосталом, у Уставу Србије у члану 71. то је добро дефинисано: ,,Република Србија омогућује успешним и надареним (јасно је да нису сви успешни и надарени – Б. М.) ученицима слабијег имовног стања (јасно да имућни ту не спадају – Б. М.) бесплатно високошколско образовање, у складу са Законом”.
Према томе, сви који положе пријемни испит и дају годину за годину до дипломирања биће на буџету. Значи, сви потенцијални студенти имају исту шансу. Зашто би остали – који нису прошли пријемни за буџетско студирање били у неравноправном положају? Није ваљда зато што су им родитељи плаћали порез држави? Међутим, у овом случају равноправност се обезбеђује успехом на пријемном испиту и полагањем предвиђених испита из године у годину. Уосталом, и самофинансирајућим студентима је омогућено да пређу на буџетско студирање – ако дају све испите.
Сопствени приходи универзитета и факултета уведени су у систем финансирања да би се држава растеретила обавеза и да би се та средства могла усмерити на факултете и универзитете који имају мање сопствене приходе. На Београдском универзитету се, у просеку, материјални трошкови покривају са 50 одсто из сопствених прихода. Да ли је то лоше? Нажалост, држава ни тако смањену обавезу за финансирање материјалних трошкова не испуњава, па су на многим факултетима доведени у питање елементарни услови за одвијање наставе (да не говоримо о библиотекама, лабораторијама...). Да ли су по том основу државни универзитети у повлашћеном положају? Државни факултети до сада нису имали слободу да воде политику зарада користећи сопствене приходе (повећање је ограничено до 30 одсто у односу на оно што даје држава). Истовремено сви очекују да на факултетима имају најбоље младе асистенте и најбоље професоре. Да ли у тај повлашћени положај спадају плате наставника и сарадника?
Држава је кроз привремене дозволе омогућила рад приватних факултета, а да, у многим случајевима, ни један услов за рад тих факултета није био испуњен (професори, простор, опрема...). Данас кроз акредитацију – испуњењем формалних услова, скоро сви приватни универзитети су легализовани. Истовремено, поједини приватни универзитети и факултети имају на десетине одељења по земљи Србији – иако по условима акредитације то не би могли имати. Ко је овде у неравноправном положају? Са друге стране, од 2005. године наовамо на стотине студената је магистрирало и докторирало по скраћеном поступку на приватним факултетима и универзитетима. Велики број њих је одлуком ректора (односно власника) приватних универзитета промовисан у наставнике иако немају ни један рад из области коју предају, нити су се бавили наставничким позивом! Да ли је неко поставио питање квалитета оваквих магистарских и докторских радова? Ко је онда у неравноправном положају?
На сву срећу тржиште је почело да делује – вреднујући дипломе различитих факултета. Да ли је у томе проблем? Да ли је проблем у чињеници да државна администрација не може више да запошљава нове људе, при чему порекло дипломе није било битно? Шта би се десило када би држава Србија, као Грчка, донела одлуку да у државној служби могу да се запосле само они који су дипломирали на државним факултетима? Зашто не бисмо, на крају, почели са рангирањем свих факултета и универзитета у Србији?
Професор Економског факултета БУ