На четири воде, усред Шумадије

БОЖУРЊА – Вођен идејом да се градњом препознаје народ, његове особености и дух, Зоран Милорадовић, из Божурње крај Тополе, решио је да лично допринесе представљању српског народа културом и архитектуром, односно народним градитељством.

– Свака земља има свој стил градње, а ми овде градимо куће како ко хоће. Загубисмо традицију – каже Милорадовић, власник тек завршене куће, грађене у старом поморавско-шумадијском стилу, поред очеве куће, старе око 300 година.

Кућу у духу традиције је подигао у Божурњи, преко пута Опленца, изнад највеће шумадијске реке Јасенице. Саграђена је на Зорановој очевини, поред старе куће. Пошто је стара дотрајала, Зоран је одлучио, не дирајући је, да придода своју нову, али грађену "по старински".

Грађена "по старински"

– Нека се преко њих ређају генерацијски прстенови као што је то некад био закон у Србији – каже Зоран који, иначе, живи у Тополи и подсећа да Милорадовићи воде порекло из села Буљана код Трстеника, одакле су се повлачили од Турака ка Тополи.

На идеју да старој очевој кући дода своју нову, али грађену у истом духу, Зоран је дошао 1992. када је његов колега Миладин Јосиповић, из Велишевца, реновирао стару кућу, уз помоћ архитекте Божидара Петровића, познатог по особеном стваралачком опусу који чине куће инспирисане српским народним градитељством.

"Архитекта Петровић је дошао у Божурњу", сећа се Зоран, "са мајсторским метром у џепу и после проучавања закључио да на лепшем месту није поставио кућу, јер ова моја има поглед на Опленац, Рудник, Венчац и Светињу".

Градња је почела. Прво је 1993. направљен пут, па темељ за кућу, па плоча, "а после је кренуло редом да се принавља", прича Зоран, додајући да је поред куће сазидао и старинску качару, неки би рекли летњиковац, а ових дана завршио је и трем.

Предност ових кућа, грађених са кровом "на четири воде", вишеструка је – ветар им не може ништа, имају велике стреје и олуци им нису потребни, а и географски су окренуте како треба, објашњава Зоран.

Помоћ пријатеља

Каже да је мајсторе довео и неке материјале дотерао из Љига где је у последње време све више мајстора за рад у камену. Камен је из Славковице, камене плоче око куће су из Струганика, зидано је дуплом јасеничком циглама из Наталинаца, капе за оџаке купљене су у Рачи.

За кровну конструкцију и ограду свих објеката утрошено је, према речима власника, око 30 кубика чамове грађе са Златибора.

У градњи су учествовали и пријатељи, а све који су помогли Зоран је 31. августа окупио на освештење и весеље поводом завршетка радова.

Зоранову кућу у Божурњи је освештао јереј Александар Петровић који је, подсећајући да у Србији постоји традиција градитељства, напоменуо да сам живи у кући коју је још 1846. у Тополи саградио Карађорђев син, кнез Александар Карађорђевић.

Кнез Александар је у тој кући, величине око 60 метара квадратних, са каменим подрумом и зидовима дебљине око 70 сантиметара, живео 10 година, а онда је оставио тополском проти, а од 1996. у њој је ђаконски стан. "Ово што сам урадио сваком се свиђа", прича Зоран, напомињући да "само треба имати воље за српску традицију", јер, исто коштају и куће грађене у духу традиције и "ове модерне кућетине, по лошим имитаторским западним узорима, никле широм Шумадије и Србије".

Сличних типичних српских кућа, према пројектима архитекте Петровића, има око 50 – углавном у селима око Чачка, Горњег Милановца и Љига (Доња Горевница, Заграђе, Прањани, Брђани, Дићи, Рајац, Бечањ, Трбушани, Коштунићи, Таково, Луњевица и друга).