Постбрехтовски мјузикл за утеху

Протагонисткиња представе „Изабелина соба” је деведесетогодишња, слепа Изабела (Вивијан де Монк), чија се биографија исписује хронолошки, од 1910. године до почетка 21. века (текст и режија Јан Лауерс). Сценско обликовање фрагмената из њеног приватног живота преплиће се са сликањем бројних ужаса друштвено-политичке историје двадесетог века (ратови, економске кризе), а издвајају се теме колонијализма, историјског и културног наслеђа, релације између сећања, заборава и смрти, истина и лажи, сексуалности и љубави.

„Изабелина соба” је специфична посвета причи, имагинацији, театралности. Глумци играју са видном дистанцом, уз ослабљене могућности идентификације са ликовима – поред Изабеле, актери су њени животни сапутници, пријатељи, љубавници. У представи се непрестано ради на онемогућавању илузије, што доводи до ауторефлексије и анализе самог чина играња – извођачи директно уводе у ликове и радњу, саопштавају се почеци чинова, употребљавају се микрофони који имају функцију отуђења. За драматуршко-редитељски поступак су карактеристични и изненадни прекиди радње плесним тачкама, драњем, наглим, понекад памфлетским изјавама.

Та врста грубе директности, увођење елемената треш естетике са аутоироничним значењем, као и дубока повезаност са матрицама поп-културе, подсећа, на пример, на рад Ренеа Полеша, раније представљен на Битефу. То је све, наравно, Брехтово наслеђе, односно Лауерсова поетика се може одредити као постбрехтовска (и постдрамска, истовремено). Лауерс у тој, наизглед раштимованој, а заправо јасно конципираној и строго контролисаној форми, проналази вредности позоришног језика, његову истинитост и неукаљаност, у нашем времену бројних лажи и илузија: медијских, тржишних, политичких, личних.

Изузетно значајну функцију у представи имају музика и сонгови (композитор Ханс Петер Дал).

Доста блиско редитељској поетици Криштофа Марталера, певање има ритуалан смисао, оно уједињује актере, остварује њихову потребу за хармонијом. Сонгови материјализују осећајност, песме представљају стварну, пуну и густу међуљудску комуникацију, за разлику од говора који доживљава слом. Дисфункционалност говора, као средства изражавања, посебно се показује у сценама у којима се симултано говори и пева.

Говор је инфериоран, он заказује, посустаје. Тај проблем се третира и мешањем енглеског и француског језика – актери и конкретно и симболички говоре различитим језицима. Са друге стране, песма је нешто уједињујуће, стварно, продорно, готово физички опипљиво, због поетичке снаге коју има. Она је средство емотивне катарзе, исповести, утехе, избављења, кроз њу се каналише и отупљује бол, она има расцветану дионизијску моћ, указује на плодност и неисцрпну животну виталност.

„Изабелина соба” је крајње лична исповест Јана Лауерса, мотивисана смрћу његовог оца и потребом за суочавањем са болом, као и са наслеђеном кривицом колонијализма (предмети који су изложени на сцени, разноразне афричке амајлије и мумије, аутентични су, власништво Лауерсовог оца). Лик Изабеле се може схватити као Лауерсов алтер его – она поседује огромну страст и неутољиву жеђ за животом. Иако се у представи највише говори о траумама и грешкама, она носи једну бајковиту ведрину и необични оптимизам који избија из свих канала игре, преплављује је својом заразном нежношћу. Болови и страхови су губици времена, понављају актери, као неки рефрен, опчињавајуће снажан и истинит, подсетник на крхкост и пролазност живота, као и на неопходност да се сачува од удараца бројних искушења.