Србија у финалу с Француском за трофеј Дејвис купа

Као да је цео дан одлуке, значајан и узбудљив сам по себи, стао у један гем. Одједном, заборављена је Ђоковићева сјајна увертира за крешендо који је уследио. Ишчезли су чак и утисци о Типсаревићевом тријумфу у прва два сета. Величину предстојећих тренутака осећао је и последњи гледалац у Београдској арени. У савршеној тишини која је обузела дворану Типсаревић је сервирао за историјску победу, неупоредиву с било којом и из оног златног доба наше тениске репрезентације, коме се радо враћамо с много сентименталности. Сервирао је за улазак у финале Дејвисовог купа.

Претходно се свесно одрекао борбе за гем који је зато припао Штјепанеку без помуке. Иако је то био мач с две оштрице, јер му се чешки тенисер примакао на 5:4, што је вођство из кога могу да се изроде неслућени заплети, целог себе је усредсредио на гем своје каријере. Изабрао је да кључеве судбоносног момента држи у својим рукама.

Лоптица у ауту – почетак велике радости

Колебљивцима се тада тресу руке, клецају колена, а срце силази у пете. Типсаревић, већ дуго година солдат нашег тима, храбро се суочио с изазовом. И није безглаво јурнуо у загрљај победи. Тако би се све изјаловило. Био је сталожен и одмерен у надмудривању с противником и то му се исплатило. Стекао је три узастопне меч-лопте. Врата историје су била широко отворена. Публика је егзалтирано пљескала његовом самопоуздању. Саиграчи и стручни штаб су се милиметар по милиметар, као на иглама, приближавали терену, као запете пушке спремни да подигну Типсаревића на рамена.

Штјепанек, свестан да му измиче тле под ногама и да се ближи крај надањима гостију да ће другу годину узастопно да буду у финалу, прибегао је зихерашкој игри. Није ризиковао нимало, само је пребацивао лоптицу у Типсаревићево поље, очекујући да ће примамљива сила меч-лопте да насуче нашег тенисера на грешке. Једном тако, други пут тако и – 40:30. Довољно да се у сваког од нас увуче стрепња.

Чех је наставио у истом стилу, али Типсаревић није прогутао ту удицу. После неколико размена удараца, Штјепанеку се указала шанса да бира на које ће муке да стави супарника. Неодољиво га је повукла та прилика. Желео је да погоди саму леву ивицу Типсаревићевог поља, а онда, када се наш играч завуче тамо, елегантно поентира на мрежи. Да је погодио, можда би наша радост била одложена за који минут, можда и дуже, можда и за сасвим другу згоду, а можда и заувек. Отерао је лоптицу у аут. Од пада камена са срца, осећај среће је урагански испунио Арену. Ђоковић, Зимоњић, Троицки, Бозољац, селектор Обрадовић и сви други у нашем тиму као опарени су трчали ка Типсаревићу да с њим поделе велики тренутак. На врхунцу опијености успехом, полегали су на игралиште. Од тела, хватајући се један другом за ноге, направили су врсту у лику срца и у њој ставили нашу заставу. Овације нису јењавале.

Преварили су се сви они који су или због нећкања или што их је поколебала киша одустали од доласка у дворану. Они који су били сведоци историјског успеха наше репрезентације разишли су се препричавајући не само одлучујући гем. Утисак не би био потпун без помињања и Типсаревићевог фуриозног првог сета који му је припао са 6:0. И слову о игри нерава у тај-бреку другог, када је Штјепанек имао сет-лопту (6:5), али је наш тенисер, и срећно и спретно, освојио три следећа поена за вођство с 2:0.

Да није било Ђоковића, не би било Типсаревића

Две деценије смо чекали да нас драж Дејвисовог купа потпуно освоји. Од када је ова генерација наших тенисера уједињена под државну заставу, било је узбудљивих мечева у Арени, игре која је и по класи и по драми одговарала узусима угледног такмичења, али улог никада није био овако велики. И сам развој догађаја после прва два дана у полуфиналном сусрету с Чешком подгрејавао је и наду и стрепњу. Исход је могао да буде само један – усхићена радост или њена горка супротност.

Гости су водили с 2:1 у победама. Њих је још само један успех делио од финалног надметања с Французима, који су већ обавили свој посао. Наш тим је, дакле, морао да оствари обе победе у дану одлуке. Тежак пут, а на његовом крају као нека заслепљујућа примамљива светлост меч у којем бисмо Француској били домаћини од 3. до 5. децембра.

Барјак је први понео Новак Ђоковић. Његов дуел с најбољим чешким тенисером Томашом Бердихом био је ватра или ништа за нашу репрезентацију. И против Аустралије пре три године и против Америке почетком ове пред домаћом публиком и недуго иза Вимблдона у Сплиту против Хрватске, а све су то предворја овог најзначајнијег сусрета, Ђоковић је баш победама у том четвртом мечу печатио судбину противничког тима.

Сада је околност била другачија. Без шансе да се изгубљено надокнади. То бреме је прихватио како се и очекује од кичме наше репрезентације. Али, стрепело се због његовог крхког стања, јер напори од недавног Међународног првенства САД су неминовно узимали данак. Знало се и да Бердиха може да сустигне премор, јер је играо и првог дана и прекјуче у дублу. Знало се и да његова форма више није као она која га је и преко Ђоковића у полуфиналу одвела у финалну вимблдонску игру. Али, све то није толико ни битно, ако наш ас буде спутан.

Због свега тога, нико није могао са сигурношћу да тврди да ће Ђоковић да победи, што се не би ни доводило у питање да је свеж као роса. И још једном, кад на муци треба да се познају јунаци, наш најбољи тенисер је осветлао образ. Његова победа је била толико вредна да је рачунамо као максималну. Ко је после свега марио за тај изгубљени први сет од кога су нас подишли жмарци – 4:6, 6:3, 6:2, 6:4.

----------------------------------------------

Арена ће остати неосвојива тврђава

Наша тениска репрезентација има сјајну прилику да и званично буде најбоља на свету. Тако је на терену, а изван њега она је сигурно шампион по доброј атмосфери у тиму и стању духа. Опијени успехом Ђоковић, Бозољац и Троицки су у салу за прес-конференције утрчали наглас певајући „Ја те волим, Србијо”. Док су за сто седали редом селектор Обрадовић, Типсаревић, Зимоњић, Никола Пилић и Троицки, Ђоковић и Бозољац, огрнут заставом, већ су наговештавали да прес-конференција неће бити уобичајена. Лупајући о сто у једном ритму певали су „Марш на Дрину”.

Најозбиљнији, поносан и достојанствен и у оним тренуцима када је пала одлука, био је Пилић, саветник у нашем тиму, чије је држање пленило међу раздраганом млађаријом, спремном на шалу у сваком тренутку.

– Рекао сам да одавно да нисам прихватио улогу у српској репрезентацији само да бисмо прошли прво коло. Верујем у ове тенисере. То сам истакао небројено пута. Они горе од жеље да играју за своју земљу. Био би то Монт Еверест када би победили у финалу. Играли су феноменално. Није лако бити под притиском да једноставно мораш да добијеш оба меча. Ако узмемо „салатару”, сви се шишамо на ћелаво – није одолео ни Пилић тренуцима шале.

– Ко год да дође у Београд, није фаворит па макар имао и најбоље играче на свету. Доказали смо да можемо да начинимо и преокрет пред својом публиком. Најбоље у свему је што имамо младу репрезентацију, предвођену младим Зимоњићем – нашалио се Ђоковић на рачун нашег најстаријег репрезентативца (34 г). – Драго ми је што је Типсаревић остао хладне главе у одлучујућем мечу. Он је јунак наше победе. Арена је још једном била неосвојива тврђава, а тако ће и да остане.

– Сви моји саиграчи су нашу репрезентацију вадили из мртвих, па је дошао ред и на мене. Да сам играо четврти или чак и пети сет, мислим да бих почео да падам у игри, пре свега физички – казао је Типсаревић, који је додао да је отказао турнире у Мецу и Куала Лумпуру следеће две недеље, јер гори од жеље да пушта музику у једном београдском клубу.

Селектор Обрадовић, коме је Типсаревић склањао шишке с чела, потражио је од новинара савет где може да нађе доброг фризера, да би испунио жељу играча да промени имиџ. Неко од репрезентативаца је добацио да га од тога деле још само три победе, јер са „салатаром” у рукама следи и шишање на „нулу”.

Г. Анђелић