Симбол Звездине школе фудбала

Те 1993. године, играли су пионири Црвене звезде и Партизана, на клупи „црвено-белих” легендарни ловац на таленте Томислав Тома Милићевић, а „црно-беле” полетарце је предводио Љубиша Тумбаковић. „Пионирски дерби” је завршен рекордном победом Звезде (13:0), а Милићевић још једном потврдио статус некрунисаног краља међу учитељима најмлађих, које успешно већ деценијама подучава фудбалској азбуци.

– Код мене су фудбал и права школа у истој равни и не постоји ниједан играч кога сам тренирао а да бар није завршио средњу школу. Тако правим баланс и чим неко попусти у школу, ја га одмах суспендујем. А да сам био предодређен да подучавам децу фудбалу, било је ваљда јасно још када сам као десетогодишњак у једном парку у Крушевцу друговима објашњавао како да играју. У Црвену звезду сам дошао 1960, баш у време смене генерације. Био сам леви бек и на „Маракани” сам се задржао чак осам година. Била је то генерација Зебеца, Шекуларца, Костића, а потом је дошла она чувена чији је тренер био Миљан Миљанић, а предводник на терену Драган Џајић. Мој узор је тада био Дурковић. С 28 година сам отишао у Чикаго, где сам годину дана остао у тамошњој професионалној лиги, почевши као играч истовремено да радим с децом. Али, и поред позива да останем, ипак сам отишао из Америке– присетио се Милићевић.

Још у играчким данима је дипломирао на Вишој тренерској школи у Београду на тему: Бекови, спољни играчи – у систему четири бека. Годину и по дана је наступао за Марибор, а потом следи одлазак на Корзику у Ажаксио, где му је тренер био познати стручњак Кајзак, који ће доцније бити и тренер Џајићу у Бастији.

– Моји тренерски почеци датирају од 1971, када ми је Миљанић на ондашњем терену на шљаци на „Маракани”, према коме сам и данас носталгичан, понудио да радим с бековима, а у Звезди су то били изванредни играчи: Ђорић, Кривокућа, Дојчиновски, Јевтић, Ракић, Карапанџић и Марковић. Код Миљанића сам осим задатака око уигравања линије бекова, радио индивидуално с играчима и на њиховом опоравку. У омладинској школи сам од 1972. до данас, иако сам већ две године у пензији. Радио сам с генерацијама од најмлађе деце и пионира до омладинаца. Имао сам само два „излета” од по четири године када сам радио у тада познатом кувајтском клубу Кацији (1985-89, 1993-97). Имао сам увек стварни смисао за кадрове и можда и због тога толико дуго трајем. Мој посао је да селектирам базу деце у најмлађем узрасту (седам, осам, девет, десет година), да их уводим у тренажни процес, извршим строгу филтрацију квалитета и напослетку их региструјем – казао је Томислав Милићевић, који говори енглески, француски и арапски језик.

Он се добро сећа и дана када је на „Маракани” било стотинак дечака на тестирању, а он је одмах издвојио садашњег капитена репрезентације Србије и фудбалера првака Европе Интера Дејана Станковића, кога је касније у Звездиној школи „препустио” Владимиру Петровићу. Овај вид селекције под надзором Милићевића се задржао и у данашње време, упркос опасним амбицијама родитеља, који се у последње време не устручавају ни од агресивног понашања.

– Протекционизма код мене никада није било и никада га неће ни бити, па макар у питању били и моји најрођенији. Радим веома одговоран посао, а подсетио бих да је Звезда била најбоља када је имала играче из своје школе, као почетком деведесетих када су ту били голман Стојановић, Југовић, Маровић, Василијевић, Лукић, Стошић… Клуб је од многих који су код нас поникли и који су овде на „Маракани” научили све о фудбалу много и зарадио, као што је био случај с трансферима Друлића, Станковића, Југовића, Јанковића, који је отишао у Реал. Не стварамо само играче, него и кадрове за највише клупске функције, па је тако сада Владан Лукић председник клуба, Иван Аџић директор, а његов заменик је Горан Василијевић…

Иначе, Милићевић користи сваку прилику да похвали нову управу, која је поклања велику пажњу омладинској школи, на чему посебно инсистира и генерални спонзор клуба – руски енергетски гигант „Гаспромњефт”, који само за ту намену годишње издваја скоро милион евра!

– У последњих годину дана остварујемо добре резултате, а у готово свим селекцијама млађих категорија је очигледан велики напредак. Сада имамо и затворен циклус, јер су ту наш млади тим и филијала Сопот, за коју играју најталентованији омладинци Звезде, па је свима њима на неки начин олакшан пут до првог тима. Уз обавезно стрпљење, убеђен сам да ће Црвена звезда, која је национално добро, све проблеме решити на најбољи могући начин – оптимиста је Милићевић.

Лазар Делић

-----------------------------------------------------------

Натерао Пижона да постане тренер

Од пет Звездиних звезда, чак три су прошле омладинску школу нашег најтрофејнијег клуба: Драгослав Шекуларац, Драган Џајић и Владимир Петровић Пижон. Рајко Митић је 1945. одмах почео да игра за први тим тек основаног клуба Црвена звезда, а Драган Стојковић Пикси је дошао из нишког Радничког.

– Директно сам утицао да Пижон постане тренер и драго ми је што је сада селектор националног тима. Предосетио сам да има дара и за тај посао, иако је хтео да се посвети оптичарском занату. Срећом, некако сам га убедио и натерао да упише тренерску школу. Сада то исто саветујем и Огњену Короману, за кога тврдим да може да буде одличан тренер – рекао је Тома Милићевић.

-----------------------------------------------------------

Спортска породица

Ћерка Томислава Милићевића Лидија је била првакиња Југославије у ритмичкој гимнастици, у време када је синоним за овај женски спорт била Милена Рељин, а сада је професор на Факултету за физичку културу у Београду. Мајчиним стопама је кренула и Томина унука Андреа (15), коју тренира Милена Рељин и тренутно је у Москви на шампионату света. Унук Марко Московљевић (13) је почео код деде да тренира фудбал, али га је Тома Милићевић убрзо пребацио код других тренера, јер у шаљивом тону каже да сумња да би истрпео његов „хумани дрил”.

– Стално сам имао и велику подршку супруге Катарине, која је била шеф инструментаријума на Ортопедској клиници. Ми смо спортска и срећна породица – казао је Милићевић.