Нисам коцкар, него покераш

Кад бих играо на срећу, могао бих да се опростим од покера као професије, каже за „Политику“ Перица Букара, кога сматрају најпознатијим покерашем са наших простора. Само пре три недеље на Кипру је освојио прво место и 300.000 евра, а са првог српског званичног турнира у Тексас покеру одржаног у Гранд казину испао је већ првог дана. Свеједно, овај Бањалучанин, који већ двадесет година живи у Немачкој, по професији покераш, не жали што је улогом од 55.000 динара подржао београдско такмичење и жеља му је да се у Србији разбије табу о покеру. Разговор са Перицом водили смо прексиноћ, у Гранд казину, док је за четири стола играло двадесетак најбољих. Ту је и девојка која је недавно дипломирала на катедри за јапански и књижевност, а тренутно игра покер јер за њу нема другог посла у Србији, за суседним столом је њен отац, доктор наука...Има и доктора и инжењера, али и професионалаца, који су се потпуно посветили покерашком послу.

„Нема ни пробисвета ни наркомана, све су то спортисти, неки су аматери, а неки професионалци“, каже Букара. Себе види као „професионалног спортисту“ – за њега је покер исто што и тенис.

„Почетком августа за покерашким столом знојио сам се у Прагу, средином августа у Естонији, а крајем месеца на Кипру. То је огромна маса људи која путује. Ако је добар турнир, не изостајем. Нема оно „јој, то ми је далеко, не идем“.

Зашто је то спорт?

Овде нема нико предности кад седне за сто. Сви уплатимо једнако за учешће. На пример 1100 евра. Хиљаду иде у наградни фонд, а сто за организацију. И сви добијамо исти број жетона. Кад изгуби све жетоне, играч нема право да игра даље. На столу нећете чути расправу, свађу, галаму. Ко испадне у 90 одсто случајева пружи победнику руку, као у сваком другом спорту.

У свету се преносе уживо мечеви на финалном столу. Тада се ради о великим парама.

Зар покер ипак није игра на срећу, то јест коцка?

Фактор среће постоји у свим играма са картама. Али ако се покером бавите сваког дана, ако желите да опстанете у овој професији, фактор среће је све мањи и мањи. Овде одлучује дисциплина. Ако нисте дисциплиновани, немате шансе. Ако на турниру игра 500 играча (осредња величина у светским оквирима), ја морам, ако желим да победим, да надјачам свих петсто играча. Не могу свих петсто да добијем на срећу. То просто не иде, ово је математика. Игра се на проценте, рачунаш математички колика ти је шанса да победиш руку.(/slika2)

А шта каже ваша мама?

Кад је мајка први пут чула да сам постао професионални покераш, ухватила се за главу и закукала да има сина коцкара. Сада навија за мене као што Нолетова мајка навија за свог сина.

Које су вам паре најслађе зарађене?

Најслађи новац који сам зарадио био је баш на мој рођендан, 10. септембра 2007, када сам освојио 300.000 долара. Следеће године био сам други на истом турниру и инкасирао 32.000 долара, а прошле године, додуше нешто пре рођендана, био сам трећи на Monthly Million и банкирао 69.000 долара. То су ми најслађе зараде, тако да волим да играм покер око мог рођендана.

Значи ли то да сте јако успешни у својој професији?

Ја волим покер и играм га да бих зарадио новац. Не гајим претензије ка слави, не рекламирам ниједну покер собу, нити ми је то циљ. Зараду од игре трошим на живот и задовољства.

Зорана Шуваковић

----------------------------------------------

Брка са Арубе(/slika3)

Београђанин са Врачара Миодраг Брковић је грађанин Арубе још од давних деведесетих, али свако мало ево га у Београду. Овога пута кренуо је на путда би играо покер турнире по Европи, а када је овакав догађај у питању, за који се са групом играча борио годинама, није могао да заобиђе свој родни град.

– Три године се боримо да добијемо нешто овако у Београду. Коче нас предрасуде, лутрија, закони. Сви коче јер не знају о чему се ради. Код нас је то табу тема а милиони људи играју у свету. Као што је увек код нас. Криво ми је што у Србију све мора да дође задње. У Сарајеву смо играли интернационалне турнире пре четири године. У Хрватској исто, у Словенији да не причам. Све је почело да поприма неке глобалне размере 2000. Јасам први пут играо овај покер када сам био у Америци 1978. године.

Тада сам играо четири месеца и престао. Али од 1992. играм стално у Америци и на Аруби. Сви професионалци, кад има нешто у Лас Вегасу, наравно седе тамо. Али људи се шетају. Париз, Лондон, Монте Карло…Обишао сам целу Европу играјући покер, као што сам обишао свет играјући ветерански тенис – каже Брка, како га зову.

– Покер волим, никад нисам сматрао да је ово коцка, ја се не коцкам, зато што никад нисам сео за машину да играм, никад нисам играо рулет, ни блек џек, никад нисам у животу играо ниједну игру у казину. Овде у београдски Гранд казинопочео сам да долазим тек кад је отворен покер-сто. Са врата право дођем за покер-сто. Кад на светском првенству осам хиљада људи са истим шансама седне за сто, то је спорт, то није коцка.

-------------------------------------------

Учешће од 500 до више десетина хиљада евра

Сваки турнир има свој ценовник, своју котизацију. Од 500 евра у Београду, десет хиљада евра у Паризу, или 10.000 долара у Лас Вегасу, па до чак 25.000 колико је износила котизација на кипарском турниру у августу, на коме је победио Перица Букара. Све зависи од нивоа турнира, а играч бира шта му је доступно. Постоје уз велике и сателит турнири где је учешће долар или два.

---------------------------------------

Само у Београду

Како је Београд јединствен и када је покер у питању, сведоче наши саговорници искусни покераши.

Само у Београду на турниру се пуши, свуда у свету је забрањено пушење. Овде су забранили да се поручи сендвич или колач за сто, док у свету можеш да једеш за покерашким столом

---------------------------------------------------------- 

Победници првог званичног покер турнира у Београду

Јуче рано ујутру били су познати и победници првог званичног Тексас хендем покер турнира одржаног у београдском Гранд казину у некадашњем хотелу „Југославија”. Улог за све играче (78) био је 55.000 динара, а победник је однео 1.248.000. То је млади Владица Божиновић који није до сада учествовао на великим турнирима.

1.Владица Божиновић – 1.248.000 динара

2.2. Илија Мићић – 780.000 динара

3.3. Вук Вукосавовић – 468.000 динара

4.4. Рајко Анђелић – 390.000 динара

5.5. Жарко Стоканић – 312.000 динара

6.6. Давид Хосеманс (Француска) – 234.000 динара
7. Марко Тасић – 195.000 динара

7.8. Филип Кораћ – 156.000 динара

8.9. Саша Станчић (Канада) – 117.000 динара.

З. Ш.

Котизација 55.000 динара

Ко год је желео да учествује на првом српском турниру у Тексас холдем покеру у Гранд казину некадашњег хотела „Југославија”, морао је да уплати 55.000 динара, и за те паре свих 78 играча, из Србије, Хрватске, Словеније, Црне Горе, САД, Јордана, Италије, Норвешке, Канаде, добија подједнак број жетона. Кад све жетоне истроши, играч испада из игре. Нема начина да купи нове. Управо у тој чињеници лежи, како кажу играчи који су се за „Политику” својски потрудили да објасне, овај „спорт“ зец. Ово није коцка, нити је покер оно што се код нас везује за загушљиве мрачне просторије у којима се дешавају драме, губе куће, жене, живот. За светске стандарде ово је један врло мали турнир. За српске прилике, он је велики први корак.

У завршном дану учествовало је 28 људи, оних који су се квалификовали првог и другог дана. Цео финални сто, првих девет људи је добило награде које се додељују из фонда аконтација. Укупни фонд за награде је био 39.000 евра.