Да нас се тиче где живимо

Пре неколико дана звали су ме из једне продукцијске куће да дам изјаву на тему друштвене одговорности у Србији. Позив ме није изненадио. Последњих месец дана сведоци смо поплаве великих гестова неких од најбогатијих људи Америке, њих засад четрдесетак мултимилијардера који су се одрекли знатногдела свог богатства у корист друштва у коме живе. Ова иницијатива која по много чему збуњује свет и провоцира најразличитије коментаре, пре свега по тренутку у коме се јавила, као да полако прераста у покрет, па смо тако сведоци да нови талас филантропије већ запљускује обале Европе. Први се огласио власник великог ланца дрогерија ДМ Гец Вернер, који је целокупни власнички удео у својој компанији поклонио једној добротворној фондацији.

Због чега би један успешан пословни човек који је својим знањем, енергијом, искуством стекао иметак који превазилази његове и потребе његове породицепожелео да га поклони друштву? Логичан одговор би био, а слично одговарају сви светски доброчинитељи,јер жели да врати друштву део онога што му је друштво омогућило да стекне. Дакле, захвалност на првом месту.

Без жеље да звучим као заступник пасивности српских богаташа морам да запитам да ли наше друштво сноси макар део одговорности што већина грађана Србије, укључујући и њен најимућнији слој, не осећа да је од друштва ишта, или довољно добило? Да ли нам ово друштво пружа квалитетно образовање? Да ли препознаје младе таленте и омогућава им школовање у иностранству? Да ли смо задовољни квалитетом здравствене заштите? Да ли наше друштво негује патриотизам, грађанску одговорност код својих грађана? Има много начина да једно цивилизовано друштво искаже бригу за своје грађане, за своје младе и старе, за будућност свог народа. Сведоци смо да је до половине прошлог века задужбинарство цветало у Србији, прелепе грађевине подсећају нас на имена великог броја доброчинитеља, од Илије МилосављевићаКоларца, преко Николе Спасића, па све до Марије Трандафил и Ђоке Влајковића.

Мом оцу који је као млад лекар, педесетих година прошлог века, специјализирао анестезиологију на престижној Мејо клиници у САД, није пало на памет да прихвати ниједан од бројних позива да остане и ради у Америци. Објаснио ми је да је осећао жељу и одговорност да све оно што је научио што пре донесе назад у своју земљу.

Пре пет-шестгодина нешто слично самдоживела у Русији. Као лиценцирани евалуатор за пројекте америчке владе, била сам члан делегације чији је задатак био да процени ефекте једног програма за едукацију младих који се примењивао у основним школама широм Русије. То ми је омогућило да посетим неколико државних школа у Москви и да током неформалних интервјуа великомбројудевојчица и дечака поставим питања о којима сам разговарала и са својим ћеркама, обема у то време ученицама основне школе. На моје огромно изненађење, ниједан од мојих младих саговорника на питање да ли жели да оде из Русије није одговорио позитивно. Листом сви су ми рекли да желе да путују, да упознају Европу и свет, али без размишљања су одговарали да желе да се врате, јер морају да помогну својим родитељима и својој Русији. Сада док пишем ово, поново ми навиру сузе баш као и тада док сам их слушала онако мале како се скоро утркују говорећи са љубављу и ентузијазмом о одговорности према својој земљи. У исто време нисам могла а да се не сетим потпуно супротног тона којим су се вршњаци моје ћерке Лизе, тада у осмомразреду, исто тако утркивали, али у критикама своје земље и клели се да ће одавде отићи чим им то будемогуће.

Немам одговор зашто је то тако. Деца у руским школама су ми рекла да се њима председник Русије, у том тренутку Путин, сваке године на крају школске године обрати речима подршке подсећајући их да су управо они будућност Русије, да Русија гледа у њих. Али немогуће је да је само то. Јер како иначе објаснити да су њихове основне школе чистије од многих наших болница? Како остати незапитан пред дубоким поштовањем са којим се та деца, иначе,далеко скромније обучена од највећег броја београдске деце, али беспрекорно чиста и уредна, односе према својим учитељима и професорима? Како не осетити мешавину туге и срамоте што и код нас није тако?

Како даље? Најлакше би било пребацити сву одговорност на друштво и наставити са сентименталним ламентирањем над прошлим временима и незадовољним гунђањем против актуелне власти. У том духу сам могла саставити и овај текст. Тачно је да одговорност лежи на самом друштву, али исто тако постоји део одговорности који може и мора преузети свако од нас. Промена друштвене свести је дуготрајан процес за који је потребно много стрпљења и одлучности, пре свега на страни оних на положајима са којих се те одлуке доносе. Али ми обични грађани сложеност проблема не смемо користити као изговор за пасивност. Покушала сам, колико себи, толико и вама, да поставим неколико здраворазумских питања и да нас све заједно и појединачно позовем уакцију у којој свако од нас може дати свој допринос да се у његовој кући, школи, канцеларији, парку нешто промени. Подржимо активизам своје деце. Предложимо им да очисте двориште своје школе, суседни парк, да оду до продавнице помажућинекој старијој особииз комшилука. Покажимо сопственим примером да нас се тиче где живимо.

Извршни директор Српске асоцијације менаџера