Избор вести је моћ

Далеко од тога да су медији само "средства информисања". Права загонетка штампаних и електронских медија су порекло и облици испољавања њихове моћи. У савременом капитализму улога медија је порасла до неслућених размера. У не тако давној прошлости није се ни сањало да ће новинарска делатност задобити изузетно велику моћ.

Продором нових технологија нагло је порасла улога електронских медија. Штампани нису потиснути, њихов утицај није занемарљив, поготову оних који имају дугу традицију и представљају, рецимо као "Политика", значајну културну институцију.

Карактер медијске моћи је необичан. Припадници једне професије, посебно новинари који су на врху уређивачког тима, на основу посла којим се баве, стичу маневарски простор да делују на другог, то јест на јавност. Без икакве процедуре легитимитета, већ по природи саме професије, они добијају један део јавне моћи. То ниједна друга професија не поседује; оне располажу неким облицима моћи у професији, али она се не шири и на припаднике свих других делатности. Новине су свима доступне. Телевизијска слика се прима у сваком дому.

Из оваквог статуса професије произилази закључак да су медији веома значајан чинилац у структури моћи сваког друштва. Да бисмо били прецизни: неколико главних уредника може понекад да утиче на догађаје више од легитимних доносилаца јавних одлука. Примера ради, главни уредник или директор једне медијске куће може да забрани наступ "неподобне" јавне личности и да за то ником не полаже рачун. Уредници и новинари могу без тешкоћа да бирају по својој вољи сараднике, вести, теме, и све оно што "пуни" одговарајући медиј. Сваки медијски образовани грађанин зна како се пакују вести, наслови, фотографије, "пумпају" догађаји. Манипулативни потенцијал телевизије, или новина, заиста је огроман. А није неважно да ли то чини медиј у државној (јавни сервис), приватној или иностраној својини.

Нема никакве сумње да медији, односно хијерархија запослених у њима, снажно утичу на социокултурни и политички живот, али какав је крајњи резултат, не може се поуздано утврдити. Понекад се учини да је тај утицај пресудан, понекад незнатан. Све, дакле, зависи од прилика и од онога ко вест прима. Код оних чланова друштва који имају јасна опредељења, чврста уверења и ставове – медији, наравно, наилазе на зид. Они који су равнодушни, такоће не улазе у мрежу медијске моћи. Трећа категорија публике може да постане плен медијског дејства. То су колебљивци, људи који нису сигурни шта ваља а шта не. Али, овај утицај је по свему судећи краткотрајан: нико не зна до које следеће медијске ситуације ће да дејствује порука која је раније деловала.

У Србији су медији стално у жижи. Засад, уз неке изузетке, ту нема неког великог профита, али борба за медијски простор је прилично жестока. Зашто? Вероватно је то једна од манифестација воље за моћ. Припадници ове професије имају стварна или илузорна очекивања од медијских инструмената. Ако не можемо знати докле се протеже моћ медија да обликују ставове и мишљење јавности, можемо са сигурношћу да оценимо моралну страну ове професије. У којој мери користе свој занат да би неког подигли до неба а другог бацили у блато или да би (дез)информисали јавност, ствар је о којој суди читалац, односно гледалац.

Није, међутим, само моћ медија питање значајно за расправу. Ако неко располаже делом јавне друштвене моћи он мора да буде подвргнут контроли и јавној критици. За државне гране власти постоји институционализована критика. У случају медија та критика се очекује од најшире јавности, али нико не зна када ће до ње доћи и да ли ће се критика публиковати.

Не тако ретко, неки представници медија у Србији понашају се као да им нико ништа не може да приговори. А видели смо да они делују без процедуралног легитимитета. Јавност мора да реагује на медијске поруке и оне који их пласирају, како би се остварила неопходна равнотежа. У супротном, имамо ситуацију једносмерне комуникације у којој једној страни треба само дати информацију, поруку коју она друга просто преузима.

Ако већ критикујемо дисквалификаторски говор онда треба признати да је тога превише у нашем јавном животу и медијима. Тога има и у "Политици". Једна анализа садржаја наших медија показала би какав се језик користи у "јавном информисању" и како се производе политичке (дискриминативне) поделе друштва (наши-њихови, бивши-садашњи или "демократске" и "недемократске снаге").

Тачно је, дакле, да су медији четврта грана власти у држави. Они критикују носиоце јавне власти, али и они се морају изложити критичком суду јавности. Али, зна ли неко начин и механизме за то?

Социолог, научни саветник