Филозофија идентитета и Србија

У нашој интелектуалној и уопште медијској сфери доминирају тенденције које, експлицитно или имплицитно, испољавају одбојан однос према грађанској држави из различитих перспектива. Mеђу тим тенденцијама, ипак, најутицајније су две: реч је о поклоницима етнонационалне државе и представницима ,,Друге Србије”.

Националисти традиционалног кова, у тежњи да се приближе свом идеалу етнички што чистије државе, заговарају формално-правни систем који би био ,,чувар културне традиције српског народа”, тј. који би фаворизовао православље и на њему почивајуће обичаје и вредности српске културе. Њихова теоријска потка је филозофија колективног идентитета јер они полазе од претпоставке да такав дуготрајном традицијом створени идентитет треба да буде темељ индивидуалног идентитета. Примарна улога уставно-правног система треба да буде у функцији учвршћивања овог колективног идентитета. Стога они, ако не експлицитно оно имплицитно, стоје на становишту да грађанска индивидуална права треба да буду посредована културно-етничким припадништвом. Грађанска држава, управо зато што је културно-етнички неутрална инстанца и што инсистира на примату индивидуалних права, представља, по њиховом мишљењу, „канцерозно ткиво” које разара само биће државе, тј. заједнички културно-етнички идентитет као њен супстанцијални темељ.

С друге стране, ,,Друга Србија”, иако су јој на реторичком нивоу ,,пуна уста” појмова грађанин и грађанска држава, приклонила се идеологији мултикултурализма и комунитаризма, несвесна чињенице да је у основи ове идеологије прерушени плурализовани етнонационализам, јер она заправо слави формалноправну институционализацију парохијалног припадништва групном културно-етничком идентитету. У културно-етнички хетерогеној држави каква је Србија, то је заправо прећутни позив на пут у узајамни апартхејд као једини могући модус вивенди различитих етничких заједница од којих свака, под окриљем властитог „заштитничког” правног система, живи свој засебан, од других одвојени, у властите оквире затворени живот. Функције правног система које би важиле за земљу као целину свеле би се ту тенденцијски на нешто што има углавном протоколарни и симболични карактер, што у првом реду гарантује овај и овакав модус вивенди, а не интеракцију између различитих колективитета и јединствено грађанство. Примарни организациони принцип „мини” држава мањинских етноса био би културно-етнички, а не грађански принцип, јер би та држава штитила појединца не независно већ зависно од његовог порекла. Модерним правним језиком речено базични предмет њене заштите не би био апстрактни грађанин већ носилац одређеног, конкретног, партикуларног идентитета. Саме ове тенденције у вези са мањинама – изражене у тежњи за високим степеном аутономије на етничкој основи – присиљавају и већинску популацију – Србе – да се приклањају истој логици, тј. да теже прилагођавању правног система свом културно-етничком припадништву, тако да се држава – уместо да буде неутрална према свим културним традицијама, тиме што ће те културне традиције, као ирелевантне за њено уставно-правно устројство, отправити у сферу друштва, критичке јавности и приватности – постепено растаче на један број лабаво повезаних етничких заједница. Ту је од пресудне важности чињеница да се тај народ схвата као оно што је примарно, а вредност и ауторитет шире заједнице као нешто што је изведено. И онда када тај народ види себе као део шире заједнице, он се понаша тако као да је посреди трансфер на ширу заједницу неких аспеката његовог изворног права на самоуправу, под условом да остала овлашћења остану у његовим рукама. Стога он сматра да има право да поврати пренета овлашћења и да се отцепи од земље као целине уз образложење да га угрожава.

И једној и другој од наведених концепција измиче становиште са којег би се могао уверљиво изложити критици концепт немањинских права која могу имати интегративни карактер. Ако заговорници националне државе сматрају да Србија треба да се конституише као држава чији ће супстанцијални темељ бити српска културна традиција, што ће рећи чији ће формално-правни систем бити пристрасан према одређеном културно-етничком идентитету, онда се не види како се може оспорити и другим културно-етничким ентитетима да имају својим особеностима примерен формално-правни систем, тј. своју ,,државу у држави”.

С друге стране, ако представници ,,Друге Србије” сматрају да је мањинским групама допустиво да оснују своје аутономије у којима ће њихова обичајност бити уздигнута на ниво правних норми, чиме ће оне постати у суштини статични и парохијални идентитети, онда се поставља питање због чега таква логика не би важила и за Србе. Проблем је, међутим, што ће у оба наведена случаја главна жртва бити грађанска држава чија је потка не лабава коегзистенција у основи у себе затворених етничких колективитета већ њихова интеракција која отвара могућност индивидуалног мултикултурализма.

Захтев за санџачку аутономију, која би обухватала и део Црне Горе, иако крајње агресиван и са примесом исламског фундаментализма, није у нашој интелектуалној јавности наишао на адекватан одговор зато што је наша интелектуална сцена заведена сиренским зовом комунитаризма који се залаже за реинтеграцију права и културне традиције која имплицира хомогенизацију на етнонационалној основи и отуда укидање културне хетерогености.

*Аутор неколико књига из области политичке филозофије