Љубоморан сам на мог пријатеља Ивковића

Богдан Тањевић је почињао да пече тренерски занат у време кад се ковала прва златна медаља у историји наше кошарке (светско злато у Љубљани 1970) а убрзо (1974) био је помоћник селектора Мирка Новосела а затим и селектор (1981) „сребрног” тима на Евробаскету 1981. у Прагу. Одмах после те медаље се растао са Савезом, зато што је тренерску каријеру наставио у Италији (КСЈ је имао праксу да клупски тренер не може да буде селектор). Данас, после 40 година тренерског стажа, он је други на свету, као селектор Турске која нас је избацила у у полуфиналу у коме је пресудила једна лопта.

Ако се има у виду да је пролетос био нарушеног здравља и да је његово учешће било под знаком питања, може се рећи да је и пре шампионата постигао успех…

Поводом идеје селектора наше репрезентације да КС Србије писмом укаже Светској кошаркашкој федерацији (ФИБА) на „судијску крађу у полуфиналу с Турцима”, Тањевић је, наводно, у једној изјави одбрусио Ивковићу. Сада, без намере да се упушта у то ко је у праву, хтео је за „Политику” пре свега да нагласи ово:

– Новинара има разних, као што и тренера има разних. Ја сам рекао први Дуди (Ивковићу – прим. аут) пре неколико година: „Врати се бре кући, време је”. Причали смо о томе пре пет година док је радио у Москви, код њега у стану, на вечери с њим и његовом супругом Неном. Па какав је то човек и домаћин, син му има температуру 40 степени, а он ми ипак посвети пажњу.

Љубоморан сам на њега колико добрих играча има у Србији и колико талената још стоји у реду. Ми смо пријатељи и то ћемо остати.

Да оставимо суђење по страни, али Фиба је ипак донела једну одлуку која је узбуркала страсти?

–Људи у Фиби се баве периферним стварима а не пада им напамет да промене то да се полуфинале и финале играју у два дана. Али, зато су у једном дану успели да донесу катастрофалну одлуку о проширењу Европског шампионата са 16 репрезентација на 24, а све то је последица трговине гласовима за избор председника европског огранка Фибе (ФИБА-Европа – прим. аут), а главни „играч” је Нар Занолин кога врло добро знам још док сам радио у Италији. Па то што они раде је смешно и жалосно. Зашто су се играле квалификације, зашто су неки ломили руке и ноге, а сад пуј пик не важи… Даље, ја сам још после Светског првенства 2006. у Јапану предложио Фиби да се прошири број играча са 12 на 14, имајући у виду каквим се све напорима излажу играчи за девет дана, да је рецимо прошли финале протекао без једног Пауа Гасола који се теже повредио. Е, то моје правило ће почети да важи од 2013, за њега треба седам година…

Зар Вам се не чини да је „трговина гласовима” прејака оптужба?

– Знам ја врло добро шта се догађа. Па зар је могуће да Исланд, који осим оних облака од вулкана не знам шта је урадио, шта он представља у кошарци, има председника Фиба-Европе (Олафур Рафнсон – прим. аут) а да у Борду није било места за једног од најбољих европских играча свих времена Предрага Даниловића. То је организована пљачка. Противкандидат том Исланђанину био је председник Кошаркашког савеза Турске (Тургај Демирел – прим. аут) који је толико учинио за кошарку да је заслужио споменик. Сећам се, кад сам био помоћник Новоселу у репрезентацији Југославије, 1974. године сам водио Б селекцију у Турској против њихове А селекције и глатко смо их добили. А данас је Турска друга на свету с федерацијом која је једна од најбоље организованих на свету. За две године отвориће свој кошаркашки центар са 80.000 квадрата, за све селекције, са четири дворане за тренинг, базенима, саунама… И такав човек треба да буде конкурент с неким тамо с Исланда. Кошарку коју ја знам направио је Бора Станковић с оном дивном женом из Фибине канцеларије Урсулом Франк, па тек онда је ту заслужан Вилијам Џонс, први генерални секретар Фибе.

Шта бисте поправили у вођењу кошарке?

– Постоји неколико центара моћи који вуку на своју страну, Фиба, Фиба-Европа и Евролига, и фали нам још четврти па да будемо разбијени као бокс где се не зна ко је првак света. Боље је кад постоји једна централна идеја, да сви иду у једном правцу. Кавга не иде ни у чију корист, као што није ишла ни она наша која је растурила ону дивну земљу. Ја сам читав живот у мировним гестовима, стално нешто преговарам. Кошарка је била и остала најбољи југословенски производ и тврдим и данас да су људи попут Поповића, Станковића, Шапера, Николића, Кристанчића и других водили земљу уместо кошарке, Југославија би данас била водећа сила у Европи. Наредне кошаркашке генерације, па тако и моја, училе су од њих и занат и живот.

Испада да су тренери нека врста авангарде, да они стално указују на нешто, стално критикују?

– Ја 40 година производим врхунску кошарку па добро знам шта су њене кључне вредности. Кад је реч о тренерима, стално истичем да су стручњаци, попут Ивковића, Маљковића, Пешића, Ивановића, Сагадина и њима сличних, праве тренерске громаде. Потребно нам је јединство деловања јер кошарка нам је свима дала хлеб, од ње смо добили те силне ђавоље паре око којих се све врти. Сад треба да јој се одужимо. Ја, рецимо, имам два стана у Трсту, два стана у Истанбулу, кућу на мору… Сви смо добро наплатили то што смо радили у кошарци. Зато ми је криво што су неки тренери у сенци, а има их много сјајних у Србији и ван ње који крваво раде и стварају играче а онда тамо неки Тањевић може да каже да је он направио те играче с којима жање успехе.(/slika2)

Да се вратимо Светском првенству (поредак САД, Турска, Литванија, Србија…), да чујемо Вашу оцену?

– Четири репрезентације су на време подмладиле саставе и све четири се нашле у полуфиналу. Сигуран сам да Американци не би добро прошли да нису дошли с младима, јер млади играју са жељом, без калкулација. Литванци су лане направили царски рез и нисам веровао да могу до медаље већ сада. Комотно су изгубили од Американаца у полуфиналу па Србија после исцрпљујуће борбе с нама није могла боље да прође у борби за бронзу. Иначе, Србија је јача барем за 10 поена од Литваније. Американци су играли по принципу трчи и шутирај, то није тактички била бриљантна игра, јер ту ко први ухвати лопту тај шутира. Нас су тако победили, један шутне а онда сви иду на скок. Најбољу кошарку су играле Србија и Турска.

Како је држава Турска наградила своје кошаркаше?

– Пре свега, КС Турске је од државе добио 120 милиона долара за организацију шампионата, што довољно говори колико је овај догађај озбиљно схваћен. Свако од нас из стручног штаба и играча, укупно 21 члан, награђен је станом од 150 квадрата у Истанбулу.

После сваког меча домаћина председник Турске Абдулах Гул је улазио у свлачионице оба тима с председником гостујуће земље. Какав је био сусрет са Борисом Тадићем?

– Дирнут сам гестом председника Србије који је ушао у свлачионицу репрезентације Турске после полуфинала и посебно се обратио мени. После ме је насамо питао за здравље и понудио ми било какву помоћ ако ми икада затреба.

Какви су Вам планови?

– Мени и мојој породици је лепо у Истанбулу. Остајем у репрезентацији Турске ако ме здравље послужи. Ако будем у кондицији, догодине на Европском првенству у Литванији бићу помоћник новог, младог селектора, а то ће бити Орхан Ене. После здравствених проблема које сам имао пролетос доста добро сам поднео шампионат, а морам да истакнем да су ме играчи одлично слушали и хвала им на томе.

Александар Милетић

----------------------------------------

Читам „Политику” од 16. године

– Од 16. године читам „Политику”, која се после оног мрачног доба опет уозбиљила. У оно време то је био лист раван најбољим европским листовима, као што је италијанска „Република” коју такође радо читам. Драго ми је да „Политика” све више личи на себе – каже Тањевић.