Зашто администрација подржава независност

Разумљиво је зашто је већина мојих земљака, како у Србији тако и у дијаспори, сумњичава према америчким намерама у вези са статусом Косова. Не само да су се Сједињене Државе противиле скоро свакој тежњи Србије током протеклих десет година, него је Бушова администрација стално напуштала сопствену политику према Косову. Сетите се како је председник Буш у кампањи против Ала Гора веома јасно најавио крај америчког ангажовања на Балкану, посебно на Косову. О томе довољно говори чињеница да су америчке трупе и данас на Косову. Онда је Бушова администрација, заједно са УН и Европском унијом, оберучке прихватила политику "Стандарди, па статус", да би је потом напустила иако скоро ниједан од зацртаних стандарда није био испуњен. После су створили паралелну политику "стандарди и статус", па су потпуно занемарили то што ни администрација УН ни локално албанско политичко руководство и даље нису бележили напредак у стандардима, да би на крају то послужило као основ за политику "статус што пре", оличену у преговорима које води Ахтисари.

Жао ми је што ћу разочарати многе моје земљаке Србе, али иза овакве политике не стоји никаква такозвана завера, иако је Америка пристрасна кад је у питању статус Косова. Копајте колико хоћете, али нема никакве ватиканске, немачке, јеврејске, арапске, масонске или завере "крупног бизниса" против Срба. Постоје, међутим, промашени, лоше зацртани политички интереси. Добро позната прича. Америка ретко ради нешто из емоција (са очигледним изузетком Ирака), већ следи сопствене интересе, чак и када су они, као у случају Косова, погрешно дефинисани, у сукобу са америчком традиционалном, широм политиком, контрадикторни, па чак и опасни.

Да би се разумело зашто Бушова администрација подржава, мада стидљиво, независност Косова, неопходно је схватити да постоје различите фракције унутар администрације кад је реч о Косову. Постоји у основи пет група: "скептици", "оптимисти", "правоверујући", "смиривачи" и "коцкари".

"Скептици" су мањина и углавном их има у Пентагону и ЦИА, али и у Конгресу, па чак и међу НВО. Ови појединци су углавном скептични према политици администрације кад је у питању Косово и углавном се противе независности, верујући да би се тиме дестабилизовао Балкан и поставио опасан преседан у свету. Највише се залажу за некакву врсту поделе.

"Оптимисти" искрено верују да је независност Косова најстабилније решење и да оно одговара Србији исто колико и косовским Албанцима. Ова група заправо нема ниједан ваљан одговор на било које од тешких питања које доноси независност, али скоро слепо верује да ће све на крају бити у реду и да ће се Срби и Албанци пригрлити као добри суседи, да ће нагрнути стране инвестиције и у Србију и на Косово и да ће то решити све проблеме обе државе. Има их у Белој кући и на високим положајима у Стејт департменту.

"Правоверујући" такође тврде да су им на срцу најбољи интереси Србије, али то је само шарада, јер су они крајње непријатељски према Србији. Они заиста верују да је распад Југославије био последица необузданог српског национализма и да су Срби у начелу "лоши момци". Да су, морално гледано, Срби заслужили све што им се догодило у Хрватској, Босни и на Косову и да заслужују још горе. Другим речима, да би била прихваћена као демократска држава, Србија мора да жртвује Косово. Ову групу најбоље представљају особе као што су Ричард Холбрук, Ден Фрид и Ник Бернс.

"Смиривачи" имају много аргумената да подрже независност Косова, али најубедљивији су они који би наградили албанске екстремисте да им се не би супротстављали. Њихов аргумент је да су "Албанци спремни да убијају и умиру за независност, док Срби нису спремни да на исти начин спрече независност". Насилне демонстрације у Приштини појачаће њихово уверење и натераће их да траже брже решавање статуса.

И на крају, "коцкари" су особе које заправо није брига за Балкан осим што га посматрају као улог. Њихова уверења је најбоље изразио сенатор Џо Бајден када је недавно написао да би подршка независном Косову обезбедила Америци наклоност ширег муслиманског света. Другим речима, спремни су да доведу у питање стабилност Балкана у замену за нешто што делује мало вероватно.

Политички аналитичар из Вашингтона