Несврстани на маргини

Огромна провалија, цео један нови свет, дели садашњи самит несврстаних земаља који се отвара у Хавани од онога самита 1979. године, такође у Хавани, који је у великој мери представљао и крај значајне улоге покрета несврстаних. А изгледало је тада управо супротно. Борба за "душу" покрета се распламсала, јер је покрет изгледао значајан и растући. На једној страни се налазио Фидел Кастро са својом теоријом о "природном савезништву" између нестврстаних земаља и совјетског блока, а на другој страни Тито, једини преостали оснивач покрета, са својом визијом подједнаке дистанце од оба блока. У неку руку, Титова визија је победила, али на један чудан начин, јер је ускоро, када је комунистички блок почео да се урушава, све то постало неважно. Сам смисао несврстаности, који је увек лежао у томе да се не сврста ни уз једну, ни уз другу страну, изгубио се, јер је један блок једноставно нестао, или се, штавише, прикључио оном некада супротстављеном. Процес глобализације је још даље потиснуо несврстане на маргину дешавања. Индија и Индонезија добро су се уклопиле у глобализацију и унапредиле свој економски раст. Египат се сврстао уз Америку. Из Латинске Америке, чак ни земље које имају левичарске владе (Аргентина и Бразил) више не учествују у покрету. Узалудно ћете на Интернету тражити сајт несврстаног покрета: он не постоји. Једино Фидел Костро, који лежи у болници и који ће можда (слично као Тито 1979.) успети да се попне на подијум, представља неку танку нит која повезује тај самит од пре 27 година и овај садашњи.

Али, ако оставимо по страни анализу успона и пада овог покрета, можемо да погледамо и шта је он за нас (Југославију и сада Србију) значио. Сам тренутак је погодан и због тога што нерешено питање Косова и неизвесност у самој Европској унији, стављају и даље односе Србије са ЕУ под знак питања; и отуда евентуално намећу и преиспитивање проевропске, и нарочито проатлантске, оријентације наше спољне политике.

Када је, почетком 1990-их година, на ангро одбацивана титовска унутрашња и спољна политика, и несврстаност је, наравно, постала жртва тог наивног заноса Европом. Писало се да нас је несврстаност повезала са Азијом и Африком (са којима, веровали су писци, немамо ништа заједничко), а удаљила нас од Европе (са којом, веровали су они, имамо). Али, ако ствари посматрамо трезвеније, ситуација је ипак нешто другачија. Три су велике предности које нам је несврстана политика донела.

Прво, у условима комунистичке власти, несврставање је значило не само већу спољну "маневарску слободу", већ и много флексибилнији друштвени систем од онога који је постојао у источној Европи.

Друго, специфична позиција Југославије учинила је земљу познатом (у повољном смислу речи) у највећем делу света, а нарочито у Африци и Азији. И дан-данас путник у Африку ће измамити осмех и љубазност афричког таксисте или конобара када помене Југославију. За разлику од тога, помињање Србије ће бити пропраћено потпуним неразумевањем, или бити повезано с негативним конотацијама. Велики "борци са српство", почев од Милошевића па на ниже, успели су да начине само један светски познат српски бренд: етничко чишћење. (Да то није био само српски бренд, већ и других, то је јасно, али, као и у осталим случајевима "брендирања", као код коњака или фета сира, наше прве асоцијације увек су на једну земљу или место, иако и многи други производе, или раде, исту ствар.)

Можда је најбоља илустрација те промене често истицана, и истинита, чињеница да смо са црвеним СФРЈ пасошем могли да путујемо без виза у све земље Европе (сем СССР и Грчке), биле оне комунистичке или капиталистичке, у готово све земље Азије (сем Кине у којој је буктала "културна револуција"), и у све земље Африке и Латинске Америке. Данас, са плавим пасошем, ситуација је потпуно обрнута, а и у оним ретким земљама за које нам одобрење да тамо путујемо није потребно, углавном се ради управо о "заоставштини" несврстане политике.

Треће, и можда најважније, јесте да је несврстаност отворила у свести многих младих људи тадашње СФРЈ један читав нови свет: занимање за удаљене земље и цивилизације Африке и Азије. На веома тривијалним плану, сетимо се само да су "сви" знали имена лидера или главних градова Индије, Малија, Гане, Етиопије. Мало ко то данас зна. Али, на дубљем плану, то је довело до чешћих путовања у те земље, до превођења њихове литературе, приказивања филмова, чланака у новинама, праћења њиховог политичког и друштвеног развоја. Увек сам примећивао колико су некадашњи грађани СФРЈ више знали, у просеку, о том добу и о земљама Азије и Африке од својих источноевропских, па чак и западноевропских, колега. Источни Европљани, будући да је њихова целокупна интелигенција била окренута само Западу, нису ни желели да се бакћу Африком и Азијом, сматрајући их скоро неважним. Сада, када земље попут Индије, Индонезије, Бразила, Јужне Африке и Нигерије почињу да играју значајну улогу на међународној сцени, наше знање о ваневропском свету и позитивна препознатљивост земље (Југославије) били би велика предност. Али и једно и друго се истопило. Од 1979. до данас, знање је ископнило, а претходна држава више не постоји.

Не остаје нам, дакле, ништа више већ да напишемо реквијем за покрет несврстаних и нарочито за нашу улогу у њему. И да се сетимо колико смо од свега тога добили, али како то нисмо знали да искористимо.

Сарадник Карнегијеве задужбине за међународни мир, Вашингтон