Дан неспоразума

Улазим у сиву зграду бироа за запошљавање – чистилиште за рајски или паклени проналазак посла. Унутра, мање монотона просторија, ваљда због постера „Прва шанса” излепљеног на зиду. На крају ходника канцеларија, отворена врата, унутра три жене разговарају.

Поздравила сам их са: „Добар дан” и након што ми нису ни најмањом мимиком одговориле реших да се наслоним на зид ходника и размислим како најбоље да представим себе. Дипломирала сам скоро у року (све због глупе лапораскопије), имам одличан просек, награђиван сам студент. Прошло је пола сата, а оне и даље причају о неком човеку са неком женом, кога су виделе и шта је онда било... Да ли сам погрешила канцеларију?

Ужурбано вадим бледо одштампани папир из фасцикле који сам добила прошле недеље на инфо-пулту. Не касним, лепо пише, али зашто не излазе? Овог пута сам ушла у канцеларију, таман да се извиним што сметам, две службенице скочише са столица и након погледа („како се усуђујеш да нас прекидаш”) одоше.

Моја саветница за запошљавање ми показа руком на празну столицу. Потом на столу испред мене поче да гура папире један за другим и попут излизаног це-деа да говори: потпиши-потпиши-потпиши! Размишљам како се ова покварена плоча гаси и узимам први папир да читам. Одједном, плоча се откочила и каже да читам кући, она нема времена, а сви потписују.

Сетих се своје учитељице Биљане, трећег разреда и мог најбољег времена на часу читања српскохрватског језика. Моје очи крећу да скенирају сваки ред текста. Схватам, то су моји подаци и шупље формалности. Пошто сам потписала и последњи папир, службеница ми се коначно обратила: „Слушајте, ми нисмо овде да бисмо вам тражили посао, ми овде едукујемо, организујемо сајмове за запошљавање и слично. Ево шта ћете ви да урадите. Идите кући и са својим родитељима размислите који то ваш пријатељ држи фирму. Идите код њега и кажете, рецимо: Чика Перо, добар дан – добар дан, таква и таква ствар, мени треба посао и готово.” „Шта је готово?”, упитала сам. „Па, то! Нашли сте посао”, рече зачуђено службеница.

„Али мени је отац давно преминуо, мама је четири године у пензији. Ја сам живела у другом граду свих пет година студија, не познајемо овде пуно људи”, рекох као да се правдам. „Боже, ово је мали град, мора да познајете неког, а, уосталом, и да не познајете крените од врата до врата!”, одврати ми службеница. Потом сам објаснила да сам све то већ урадила и да ме у појединим фирмама обезбеђење није ни пустило да уђем. „Ма, какво обезбеђење, реците да желите до кадровске службе!” Објасних да сам већ све то урадила... „И?” „Наређење генералног директора је да не пуштају незапослене у круг фабрике.” Након секунде ћутања, службеница поче да виче како она у то не верује. „Питајте ви!”. „Ја! Не разумем како ја да питам?”, погледа ме разрогачених очију. „Представите се да зовете из Националне службе за запошљавање и питајте да ли хоће да ме приме?”

После јаких удараца по бројкама на телефону добија сигнал. „Хало, Национална служба за запошљавање, молим вас кадровску! Молим? Како не може? А ко је то? Обезбеђење, молим вас проследите позив! Хало! Спустио ми је слушалицу!”, тресну слушалицом о телефон. „Сада ме разумете?”, упитала сам тихо. „Невероватно! Видите, тешка су времена, мораћете мало више да се потрудите. Ја морам на паузу, а ускоро имам другу странку, јавите се да ли сте успели да уђете”, уставши отворила ми је врата.

По изласку, узела сам мобилни телефон да зовем стрица. „Шта радиш”, упитала сам тужно. „Мали, како је било на разговору?” Препричала сам му. Само је ћутао. „А ти? Како је на послу, ипак си ти ту важан шеф?” „Добро”, уздахну, „телефон ми непрестано звони. Ти знаш да ја не смем да се мешам, све ћеш морати сама, знаш, због људи и странке: „Знам, знам”, прекинула сам разговор. Од кнедле у грлу ми се замути поглед. „Јесте ли добро?”, упита ме непознати млади човек пружајући летак ка мени: „Шанса живота, рад у иностранству, одлична зарада.”

Улазим у свој изнајмљени стан, скромно сређен старим стварима које су рођаци извукли из својих подрума и дали их мени. Укључујем ТВ и исправљам изгужван летак. Питам: „Вреди ли отићи?” Подижем поглед ка екрану телевизора. Човек у полицијској униформи држи исти летак и крећу слике модрих, пребијених проститутки. Цепам летак. Гасим ТВ.

дипл. инж. заштите од пожара