Септембарски монолози

Протекли месец је показао да политика није више вештина могућег, већ само могуће без вештине. Државници су, наиме, некада проводили дуге сате у облацима дуванског дима, разговарајући о свему битном. Сада се прешло на монологе, а и пушење је забрањено. Ахмадинежад комуницира и са Америком и са својим народом само монологом, Обама исто чини, али није сасвим савладао текст, док је Путин велики мајстор овог жанра. Испада да у овој „мењaчници идеала“ један дијалог вреди два монолога.

Тај тренд је видљив и код нас. На једвите јаде смо испословали у Уједињеним нацијама дијалог са Приштином, који ће се, нема сумње, састојати од два монолога, што је дежа ви у оном француском замку. Сада ће можда да пређу у Кафкин Замак.

И наши политичари су прешли на монологе. Обуку скупа одела, прекрсте ноге, па кад се укључе камере, издекламују оно што су им пажљиво саставили у партијским централама. Нема ту разговора. Видели смо како су, ономад, напредњаци „разговарали“ са деесесовцима и како су поништили законе физике, јер су истовремено били на неколико телевизија. Напредњачки монолог је кубурио са суфлерима, а деесесовски је био тврд и монолитан као и обично, што веома успешно растерује бираче.

Онај фудбалски Караџић је монологом разговарао и са посленицима савеза и са љубитељима лоптања и на тај начин шјекиром сашјекао Антића, а устоличио В. П. Пижона, следећег глиненог голуба.

Бојим се да ће, у октобру, америчка секретарка, супруга Била Клинтона, доћи са подужим монологом. Наши ће јој одговорити такође монологом, који се састоји из говора тела. Климањем главом.

Добро је да смо коначно схватили које је махање корисније, јер кад год смо махали оружјем, добили смо по тинтари.