(Не)сналажење

Одмах да напоменем да сам најгори човек у читавој историји људске дезоријентације. И после осам година живљења у Београду још увек умем да се изгубим у њему, понекад чак и у сопственом крају, а у најгорим случајевима у великим супермаркетима.

Било како било, да ли би нас убило да поставимо неколико уличних знакова?

Постоје градови који вам не дозвољавају да се изгубите у њима. На сваком ћошку су натписи са именима улица у којима сте, као и упутства како да дођете до одређене дестинације, било да је то железничка станица, центар града, зоолошки врт, аеродром, национални музеј или пак продавница у којојможете да купите мапе града. Београд није један од тих градова, као што ни Србија у целини није једна од таквих земаља.

Изгледа да овде једино уз помоћ свог инстинкта можеш да се снађеш. Као први задатак, придошлица у бели град на Дунаву мора да пронађе своју сопствену оријентацију. Београд му у томе неће помоћи.

Иначе, требало ми је седам година да успем да разликујем Дунав од Саве...

Укључења и искључења на аутопуту су такође мистерија за мене. Када сам путовао јужно ка Нишу, скренуо сам скоро на сваком искључењу на коме је писало „Смедерево” (а мислим да их је укупно четири) док нисам успео да погодим прави излаз. Сваки излаз је упорно обележаван као „Смедерево”, а возач онда мора сам, по својој интуицији, да изабере прави пут. И, некако, сви ми се увек смеју када им испричам моје проблеме у вези са сналажењем у простору.

„Како да дођем до Смедерева?”

„Идите на искључење за Смедерево.”

„На које од?”

„Па на оно за центар, наравно!”

Иста ситуација је и у граду. Београдске улице имају по неколико назива, а људи теже ка томе да употребљавају оне називе који су обележја њихових најбитнијих периода. Старији би вам рекли да идете до Лоле Рибара, Булевара Авноја, Улице 29. новембра, Народног фронта и Булевара мира (што би иначе била потпуно чудна маршрута), док би се млади мучили да пронађу те, за њих, непостојеће улице. Што је најгоре, називи су се мењали четири пута откако сам ја у Београду, па их, зачудо, упорно бркам.

Дакле, странац у Београду мора да пешачи около-наоколо са мапом у руци, покушавајући да дешифрује називе улица написане на ћирилици. Међутим, ако ваш мозак ради као мој, онда ће ваше сналажење уз карту трајати отприлике 26 минута, а онда ћете се опет изгубити на првом следећем необележеном ћошку.

Признајем, ужасан сам када је у питању оријентација. Људи у принципу ретко кад признају овако нешто. Ми готово никад не питамо за упутства. Радије бисмо били потпуно изгубљени него да признамо пораз и једноставно спустимо прозоре аута и питамо за помоћ. Али после возикања шест-седам пута горе-доле по Поенкареовој у потрази за „Темпом” (који је последњи пут обележен на 1.500 метара без даљих усмерења) дигао сам руке и молио пролазнике да ми кажу куда да идем.

Ако се икада покрене пројекат за постављање знакова по Београду и Србији ја ћу дефинитивно бити међу првима на листи за донатора. Мене је лако наћи, ја сам онај који кружи ли кружи око Славије.

Американац у Београду