Oд једног до четири клавира

У Београду се догодиo, у кратком временском размаку, прави пијанистички фестивал у малом, чији садржај су чинили све сами клавири и клавиристи.
Започео је младић рођен у Загребу у музичкој породици, Данијел Детони, (1983) који је студирао у Будимпешти и Паризу, а каријеру гради успешно и у Хрватској и изван ње. Његово минималистичко и објективистичко виђење Баховог концерта (Клавирски концерт у де молу) било је дискутабилно и на граници прихватљивог, док је у Шостаковичевом Концерту бр. 1 за трубу, клавир и гудаче приказао свој неспутани темперамент као и склоност за ову врсту музике. Уз помоћ одличног трубача Младена Ђорђевића, уз ангажовано музицирање БГО "Душан Сковран" са диригентом Весном Шоуц, Детони је оставио утисак младалачке пасије.

Заједно са симфонијским оркестром РТС, после петнаест година одсуства које је неповратно оставило печат, слушали смо пијанисту Александра Шандорова (1965) у тумачењу солистичке деонице Клавирског концерта у бе молу П. И. Чајковског. Интерпретација је грађена мозаично, из кратких фрагмената, без велике страсти и продубљене лирике, без обједињујуће идеје, све је остало на површини и неизречено до краја. Шандоров је бриљантан када изводи крупну технику у маестозним захватима. Диригент велике репутације Милен Начев није подстакао оркестар на веће прегнуће, штета је за половичност успеха, с обзиром да је публика до последњег места испунила салу.

Велико прегнуће, међутим, показала је пијанисткиња Јасмина Јанковић изводећи у сали Скупштине града цео реситал на клавиру са делима домаћих аутора, међу којима су чак "Визије" Милоја Милојевића оп. 65 из 1941. године доживеле своју веома закаснелу премијеру. Ипак, његове Минијатуре из опуса 2 репрезентативнији су комади позноромантичарске оријентације. Низ осталих дела, међу којима су били и "Одјеци" Василија Мокрањца, "Златна рибица" Миховила Логара, често извођени "Воксал" Владимира Тошића и прелепа "Лирика Атоса" Светислава Божића свирани су напамет (!) са великом жељом да се из домаће музике искаже оно најбоље. Завршетак са композицијом Бранислава Јарића очигледно је веома задовољио публику.

Мање или више позната дела испуњавала су програме све до наступа клавирског дуа Весна Кршић – Снежана Николајевић чији је концерт био посвећен професорки и изузетној уметници, недавно преминулој Оливери Ђурђевић. Изведена су дела са претходних наступа (Хиндемит, Вилхелм Фридеман Бах, Светислав Божић), али нека и премијерно, овога пута Лучана Бериа и Бенџамина Бритна (две успаванке). Тридесетогодишње заједничко наступање оставља утисак уиграности и истоветног приступа музици двеју пијанисткиња посебно у тумачењу партитура Божића и Бритна.

Прослава 75. годишњице Велике дворане Коларчеве задужбине захтевала је много више од кратког уводног филма и естрадног програма изведеног на три и четири клавира, односно у шест и осам руку. Захтевала је и велики труд и новац око позивања највећих светских ансамбала и највећих солиста. Захтевала је промоцију нових звезда, нешто што се није у Београду чуло или можда представљање домаћих снага, најмлађих или најстаријих... Коларац је поводом значајне прославе био препун, атрактивност максимална, ко је могао тај је уживао у низу транскрипција, "лаке" музике приређене за ансамбл Бајнов из Немачке у коме свира и једна наша пијанисткиња.

Пијанисти су свирали мало заједно, мало се разилазили у различитим ритмовима, бојама, квалитетима звука, како се то и и дешава када већи број истородних клавијатурних инструмената покушава да се усагласи. Утисак је двојакости, с једне стране пропуштене прилике за нешто озбиљно и добро, с друге, удар новог ветра у сусрет млађим нараштајима који тек треба да освоје Коларац.