Други одговор ДСС-а

Иако на први поглед изгледа невероватно, главни и одговорни уредник Политике јесте важан у овој ствари. Ако су власти Србије капитулирале у својој политици према Косову и Метохији, а он већ други пут пише оду капитулацији, онда је веза између те две стране веома уска, такорећи нужна. Тим пре што Бујошевић у одговору ДСС-у исцрпно набраја сва стандардна места капитулантске политике српских званичника и пита се шта би у таквој изнудици радио ДСС. И не само да се пита него и одговара понављајући сва стандардна места текуће одбрамбено-нападачке тактике власти. Како онда не би био важан?

Зато морамо ићи редом, следећи званичну и истовремено Бујошевићеву реторику:

– Ствараоци и апологете данашње политике власти кажу да су за живот, за разлику од ДСС-а који је за државу, а то значи против живота. Али, од када постоји држава, конкретни људи живе само у оваквој цивилизацијској творевини. За људе на Косову и Метохији то данас делује као питање: да ли живе у Србији, као међународно признатој држави, или на Косову као лажној држави. Следи да свако залагање за живот као такав конкретно значи сагласност са тим да Срби и други народи који Србију прихватају као своју државу треба заправо да прихвате Косово као своју државу. И то зато што неко голом силом намеће такво „решење“. Па добро, питајте онда Србе у покрајини у којој држави желе да живе. Нека се спроведе међународно истраживање о таквом питању.

– Ако се не призна независно Косово, наравно фактички јер данашња власт никада неће формално признати Косово (до прве прилике), Срби ће га наводно напустити. Једанаест година међународне управе је показало да Срби неће напустити Косово и Метохију све док је Србија као држава присутна у покрајини. Фактичко признање Косова као државе, што представља праксу данашње (од лета 2008. године) политике српских власти, суочава људе у покрајини са стварном животном дилемом: опстати у туђој, насилно успостављеној држави, или се селити.

– Седамнаестог марта 2004. године нисмо послали ни војску ни полицију у покрајину, па су Србе морале да спасавају „америчке пушке“, као што каже Бујошевић. Већ 18. марта је на захтев тадашњих власти Србије одржана ванредна седница Савета безбедности УН која је осудила насиље. Што се америчких пушака тиче, оне су деловале у оквиру мандата Кфора тек након што су заказале да спрече насиље у којем је поред људских жртава било разорено 34 манастира и цркве. Акцију код Чаглавице извршиле су тек рано ујутро 18. марта пошто су власти Србије у свим међународним институцијама енергично захтевале да Кфор изврши своју мисију спречавања насиља на коју га је обавезивала Резолуција 1244.

– Зашто смо преговарали са онима који су нас бомбардовали и кршили међународно право, Бујошевић пита. Они тада још нису признали Косово као независну државу. Осим тога, они су били део међународног поретка и управе на Косову и Метохији и нисмо преговарали само са њима него и са другима, пре свега са Русијом која је била спремна стварно да нам помогне, што је и учинила.

– Зашто су Тачи и Сејдију, иако под патронатом САД и под домаћим пресудама, постали неподобни тек после проглашења независности Косова, поставља се питање ДСС-у. Ми смо прихватили преговоре са представницима привремених институција самоуправе. Да ли наши саговорници у власти и главни уредник Политике виде неку разлику између њиховог тадашњег положаја и положаја после једнострано проглашене независности?

– О каквој победи у Савету безбедности УН ДСС прича када је Косово прогласило независност, за Бујошевића је питање. Крајем јула 2007. године у СБ УН било је дефинитивно јасно да ће Русија уложити вето на планирану резолуцију којом је требало да буде замењена Резолуција 1244. То би учинила уз подршку Кине као сталне чланице и још седам чланица. Да се тада водила политика тихе капитулације као од лета 2008, то се не би догодило и Ахтисаријев план би био основа нове важеће резолуције за коју Бујошевић каже да је данас још једина сламка.

– Каква црна Резолуција 1244 поред Рамбујеа, ишчуђава се главни уредник. Као документ Савета безбедности са обавезом прихватања и поштовања и извор међународног права, она је старији и јачи документ од Рамбујеа.

– Да ли хоће ДСС да врати точак историје уназад? Да Србија начелно није стајала чврсто на позицији међународног права не би САД и ЕУ до те мере притискали и уцењивали њено државно руководство да фактички призна Косово. Био би довољан „однос снага на терену“. Али, по свему није тако. Ствари су дошле до чисте истине, а то је да само Србија може себи да пресуди у вези са Косовом. Нажалост, она то данас и чини, и тиме сече грану на којој седи као држава и у унутрашњим и у међународним релацијама.

На крају, реч о Бујошевићевој тези да „политика ДСС није брига о животима људи него производња – ничега“. Шта је ДСС „производио“ у својој политици према Косову и Метохији док је то могао, говоре чврсте чињенице. Србија је тада управљала територијом на којој су живели Срби, а међународна констелација се полако окретала на страну њених државних интереса. Са стартне позиције из октобра 2000. године, или марта 2004. године, то није било мало, и то не види само неко ко то не жели да види. Исто је тако јасно шта „производи“ садашња власт Србије, чије се теме и аргументи у длаку подударају са Бујошевићевим тезама: капитулацију са бајком о животима урођеника без државе а у практичној антидржави.