Спој џеза и бразилске батукаде

За Магнуса Линдгрена критичари обично пишу да је једно од највећих имена шведске џез сцене. Иако има само 36 година, Линдгрен је успео да постигне оно о чему неке његове колеге сањају – са 18 година већ је наступао са Хербијем Хенкоком, завршио је Краљевски колеџ за музику у Стокхолму, већ сезонама ради и са оперском дивом Барбаром Хендрикс, шведске и америчке џезере да и не помињемо, овенчан је бројним наградама, забављао је нобеловце, а успео је да се домогне и Бразила и тамо сними своју верзију џез самбе.

Како звучи његов џез инспирисан Бразилом моћи ће да чује београдска публика. Шведски саксофониста, флаутиста и композитор затвориће Београдски џез фестивал 31. октобра концертом у Дому омладине. У разговору за „Политику” Магнус Линдгрен каже како се веома радује што први пут долази у Београд и обећава да ће баш зато публици дати све што има!

Линдгрен је у саксофон почео да свира када је имао само 13 година. Иако је најпре мислио да ће гитара или певање бити његов избор, предомислио се.

– Мој отац, који је такође био музичар, имао је и музичку радњу, тако да сам имао могућност да испробавам различите инструменте. Бубњеви ме нису очарали, за клавир је било потребно знати много нота у исто време, а саксофон је био једини инструмент који је имао различите аспекте који су ми се свиђали. И већ сам себе видео као саксофонисту!

Тек што је постао пунолетан и са невеликим свирачким искуством, већ је на турнеји делио сцену са џез великаном какав је Херби Хенкок.

– Био сам уплашен, али Херби је толико дарежљив човек и у његовом присуству осећате се опуштено. Није се понашао као „дива”…

Када су га 2003. звали да компонује музику за банкет поводом доделе Нобелове награде, није могао да верује. Признаје да му је то био велики изазов и мисија да допре до људи који не познају џез.

– Музика је универзалан језик, где не постоје границе. И први пут се тада десило да је Нобелов комитет имао џез музику на банкету. Било је и време. Сада џез коначно цене краљеви, краљице и председници.

Још давно је изјавио да је једна од његових највећих жеља да оде у Бразил. Фасцинирало га је све што је у вези с том земљом – музика, језик, људи, врућина, храна, фудбал, плаже, океан… На последњем албуму „Batucada Jazz”, снимљеном у врелом Бразилу, сарађивао је са врсним јужноамеричким музичарима. Намера му је била да покуша да пронађе тачку спајања џеза и бразилског ритма – батукаде.

– И назив албума довољно говори – бразилски самба грув са мојим џез мелодијама. Када сам први пут чуо Стена Геца и Аструд Жилберто, бразилска музика ми се „урезала” у срце. Чак сам почео да учим португалски, научио сам да свирам бразилске перкусије и да певам популарне бразилске класике. Као и џез, и бразилска музика има елементе које јако волим, а то су грув, импровизација, динамика, промене акорда… Што је најважније, уз ову музику можете добро да се забавите!

Ј. Копривица