Отопљавање у фазама

Деценија у дипломатским односима две државе није дуг период. За Србију и Хрватску то је почетна деценија. Односи су успостављени потписивањем Споразума о нормализацији односа СРЈ–РХ крајем августа 1996. у Београду. Деценију бисмо могли поделити у две фазе – између којих је смрт Туђмана и одлазак Милошевића са власти. Граница две фазе као да је пратила смену векова. У првој се мало тога догађало. Трговина није постојала, комуникације и транспорт су споро обнављани. Политички контакти, макар они видљиви, били су маргинални.

У другој фази, после октобра 2000. године, СРЈ је настојала да што више нормализује односе са суседима. Са Загребом то је значило дијалог на свим нивоима и рад на уговорима као путу за решавање отворених питања, помирењу и добросуседству. Две државе су прихватиле европске и евроатлантске интеграције као спољнополитички приоритет. То је олакшало дијалог и поставило одговарајуће стандарде. Позитиван тренд односа потврђивале су међудржавне посете, садржај разговора и потписани уговори. Премијер Србије је први пут посетио Хрватску у јесен 2005. Недавна званична посета председника Србије Загребу такође је прва такве врсте.

Разговори највиших личности, уз констатовање стратешког значаја односа и одговорности Београда и Загреба за стање у региону, као основу су имали обострано залагање за нормализацију односа. Иако је био приметан другачији распоред приоритета, односи су бележили стални напредак. Дијалог је повремено осцилирао, зависно од изборних циклуса у обе државе. До изражаја је долазило преливање унутрашњополитичких утицаја и страначких калкулација. Чињеница је и да је Београд много чешће тема у Загребу, него обрнуто.

Потписано је неколико важних споразума: о слободној трговини, о заштити мањина, разграничењу на Превлаци и о социјалном и пензионом осигурању. Хрватска је тек 2005. ратификовала Споразум о сукцесији, чија примена, посебно у делу о имовини физичких и правних лица, за сада изостаје. Вероватно највећи пробој у односима означило је укидање виза од стране Београда, а потом и хрватска, још увек, само суспензија визног режима. Посебно је била значајна размена војних изасланика и почетак полицијске и обавештајне сарадње.

Споразумом о слободној трговини економска сарадња је добила значајан подстицај. Укупна размена од 22 милиона долара 1999. достигла је прошле године 550 милиона. У тој размени, Хрватска бележи суфицит. Хрватска предузећа уложила су у Србију око 170 милиона евра. С друге стране, још нема регистрованих инвестиција из Србије у Хрватскoj.

Након црногорске самосталности, Србија и Хрватска су ушле у нову, рекли бисмо, трећу фазу односа. Шта нас чека у новој деценији, сада када су актери само Београд и Загреб? Док Србија и Хрватска "играју" на истом спољнополитичком терену европских и евроатлантских интеграција, односи ће напредовати. Због тога, већ сада у односима треба примењивати стандарде и правно наслеђе Европске уније. Поготово због тога што на "темама будућности" нема спора.

Отворена питања са Хрватском су споразум о граници, хрватска тужба пред Међународним судом правде у Хагу, повратак избеглица, имовинско-правна питања, нестала лица… Прави приступ у односима је корак по корак, са решењима која су добитничка за обе стране: равноправно и партнерски, искључиво дијалогом.

Српска заједница у Хрватској је у процесу консолидације. Њен бољи положај је неодвојив од повратка избеглица. Срби у Хрватској имају своје културне, верске, демократске традиције и колективно памћење. Подршка хрватској заједници у Србији и због тога је изузетно значајна. Потребна нам је транспарентна и садржајна сарадња са српском заједницом, без икакве "инструментализације". Гурање мањинских и повратничких тема под тепих, недемократски третман, инциденти с повратницима – све то отвара простор за манипулације и радикализације на обе стране.

Најзахтевније ће бити питање помирења, могуће на француско-немачком моделу; такође, и деполитизовање историје и суђења за ратне злочине. Постигнута сагласност о индивидуализацији кривице је основа, а сарадња правосуђа нужна.

Важан фактор у односима биће привредна сарадња. Страни инвеститори у региону гледају на ово подручје као на јединствени економски простор, а зона слободне трговине подићи ће његову атрактивност. Поред класичних облика привредне сарадње, значајни су инфраструктурни објекти, посебно у транспорту. Енергетска безбедност је неопходна и билатерално и регионално, а део решења је у заједничком тржишту струје, нафтоводу и мрежи гасовода.

Политички дијалог ће јачати сарадњом парламентараца и партија, посебно кроз европске страначке асоцијације и јавном дипломатијом. Од користи би били и културни центри у Загребу и Београду. Србија има интерес да с Хрватском развија интензивну прекограничну сарадњу и ,,европеизира" границу.

Историја се не може заборавити, различито се тумачи, а велики број становника и Србије и Хрватске има своја сопствена виђења и искуства. Међутим, у историји се не живи. Наредна деценија односа Србије и Хрватске то би требало да потврди.