Приче о р(е)волуцији

Радња представе Расправа са Ернестом Че Геваром , коју је режирао Душан Петровић према тексту аргентинског писца Хосеа Пабла Фајнмана, дешава се ноћ уочи стрељања Чеа (Александар Срећковић), а у центру пажње је његов сусрет са професорком Наваром (Бранка Шелић).

Тај однос је покретач бројних филозофских питања: о манипулацији, револуцији, слободи, разочарањима. У редитељском погледу, представа је немаштовита, остварена у маниру једног доста застарелог, лажног реализма. Глумачки је ретко убедљива: Срећковић је, на пример, сав у грчу и преафектираности израза, много узбудљивије би било да је његова игра суптилнија. Ипак, током гледања представе, пажња нам се не расипа у потпуности, због занимљивости текста, погледи које он нуди представљају везивно ткиво млаке игре, одржавајући наше интересовање.

Са друге стране, представа Господин, према комаду савременог немачког писца Филипа Лолеа, у режији Стевана Бодроже, врло је вешто, фино стилизовано, црнохуморно тумачење текста који се бави положајем човека у (пост)капиталистичком друштву. Избор форме се овде може схватити и као садржај – стилизација адекватно приказује беспомоћно отуђење и обезличеност савремене егзистенције (сценограф и костимограф Мина Илић). На белој, сведеној, стриповски постављеној сцени, глумци разиграно граде причу о Господину који се буни против дехуманизујућег система (Светислав Буле Гонцић). Он одбија да се заплете у несносни, зачарани круг производње и потрошње, негира новац и поседништво, бира аскетизам, препознајући у томе чисту слободу. Милена Предић и Бојан Жировић играју више ликова из Господиновог окружења, ситуације се глатко претапају једна у другу, ефектно сликајући неурозе данашњег човека, утераног у пакао аутоматизованог рада и очајничке потрошње.

Представа Револуција: master class, према концепту, драматургији и у режији загребачке групе „Бацачи сјенки” (Катарина Пејовић и Борис Бакал) такође се бави проблемом револуције, али га, за разлику од претходне две, третира кроз радикалнију промену форме која тражи одговоре на низ питања. На почетку, гледаоци, вођени глумцима, гласањем бирају којим ће се темама током представе бавити (образовање, толеранција, смрт, вера, секс, храна итд.). Затим следе сегменти где глумци говоре о изабраној теми из личних искустава, увек увлачећи гледаоце у игру, усмеравајући нас да се сетимо своје прошлости, да размишљамо о својим жељама и сновима, да их изразимо и поделимо са другима.

Глумци Александра Јанковић, Христина Поповић, Ана Марковић, Јоана Кнежевић, Срђан Јовановић и Бојан Кривокапић постају тако модератори разговора који подсећа на некакву групну терапију – гледаоци се посвећено укључују, дају савете за решавање проблема итд. При томе, глумци наступају као они сами, не као ликови, чиме се један од императива традиционалног театра, релација глумац–лик, беспоштедно руши. Такође традиционална, пасивна позиција публике, гуши се – овде долази до трансформације гледаоца у актера, гледаоци више нису удаљени и одвојени.

Ствара се догађај у који су укључени сви присутни, при чему се инсистира и на одговорности публике, што има политички значај (макар у теорији). Брисање границе између извођача и публике подразумева постојање заједничког простора, што овај догађај чини и неком врстом ритуала, процеса који нас све повезује, уједињује.

„Бацачи сјенки” директно подстичу наше (закопане) жеље за игром, маштањем, сећањима, као и укључивање у процес стварања. Истовремено, гомила срушених театарских конвенција постаје полазиште за анализу различитих аспеката сценског извођења, али и шире, друштвеног извођења, глобалне политике што, можда, води до промена, прво у нама, а онда и у окружењу, а то ваљда јесте неки вид револуције.