Измене закона ујединиле синдикате

Синдикатима је јасно у каквој се економској ситуацији Србија налази, колико смо задужени и колико су наши захтеви – кад ставимо само економске показатеље на сто – понекад нерeални. Међутим, оно што АСНС, а, на срећу, ни други синдикати неће више да толеришу то је да се сав терет кризе пребацује искључиво на раднике и пензионере и социјално угрожене категорије становништва, док за нашу политичку елиту и оне блиске власти не важе иста мерила штедње. Зато смо на неколико заједничких синдикалних протеста поводом измена Закона о пензијама рекли: доста!

Доста нам је пре свега оваквог доношења закона. Јер закони се доносе помоћу просте математике: ако имате 126 гласова у Скупштини, закон пролази, без обзира на то да ли сте се консултовали с онима на које се он односи. Закон о пензијама је тако доспео у скупштину на усвајање. Да су представници владе и Министарства за рад и социјалну политику сели с нама да разговарају, мало би попустили они, пуно бисмо, због економске ситуације, попустили ми, и не би било проблема. Они тако нису поступили и то је довело до бунта и револта свих синдиката. С тим што смо, кад је о пензионерском закону реч, у многим стварима апсолутно у праву. Јер Французи су сада на улицама зато што им се старосни цензус за одлазак у пензију продужава са 60 на 62 године. Код нас се за мушкарце повећава на 65, три године више него у Француској. Нигде у ЕУ та граница не прелази 63 године, зашто да код нас буде 65?

Не верујем да тако мора да буде, и никако друкчије, како су нам рекли представници владе. Нама су представници ММФ-а предочили да ако се на другим странама уштеди, онда и пензионерске рестрикције не морају да буду тако оштре.

Ми и мислимо да може да се уштеди на многим местима. Најпре на смањењу броја министарстава. Јер зашто да Србија са 7,5 милиона становника има толики број министарстава, потпредседника владе, 250 посланика? Чему тако гломазна државна управа? Кажу да су је смањили, али нико од нас у то не верује јер је смањен број стално запослених, а повећан број оних који раде по уговору о делу. Све то, појединачно, изгледа ситно и небитно из угла потреба фонда ПИО, али држава је ипак требало да изађе с паралелним мерама штедње које би олакшале и пензионерске реформе.

Поред тога, сад се и код нас стално намеће питање ко је чију имовину присвојио. О томе шта је било с имовином пензионог фонда не говори се. Познато је колико деценија су наши родитељи из месеца у месец пунили фонд ПИО, а сад не могу од својих пензија малтене да преживе. Где су те паре нестале? Из фонда ПИО су грађени неки функционерски станови, Сава центар такође, рекреативни центри, део аутопута. Зашто се део тога не врати фонду на управљање или не донесе неки пропис који би омогућио, рецимо, да један динар од путарине иде за пензије. Или динар од музичког догађаја јер је Сава центар подигнут тим новцем. Па и да се смањи број запослених у самом фонду ПИО, јер тамо их је 4000.

Свака од ових мера би ублажила пензионерске рестрикције. Па и ону која се односи на одлазак жена у пензију са 58 година. Јер наше жене које ја видим као раднице у фабрикама текстила не можемо да изједначавамо са женама у развијеним европским земљама. Наше жене су у протеклим деценијама преживеле праву голготу, изнурене су у борби за голу егзистенцију, а сада се од њих тражи да одлажу свој одлазак у пензију. Треба омогућити оним које то желе да раде дуже, али не можемо их све изједначити. Да је било социјалног дијалога, ми бисмо то тражили.

Тражили бисмо и то да се пензије не усклађују само с порастом трошкова основних животних намирница, као што је у овом предлогу, него да се узима у обзир и инфлација, пораст девизног курса, и све остало што утиче на стандард становништва. Наш захтев је и да пензије не могу да буду ниже од 60 одсто од просечног личног дохотка, односно 25 одсто за пензије без пуног стажа. Јер, ако буде усвојен предлог који је сада у Скупштини, проценили смо да ће вредност пензија за неколико година бити преполовљена.

Синдикати су уједињени у својим захтевима. Имали смо заједничке протесте у Крушевцу и Бору, 22. октобра то ће бити Нови Сад, а кад почне расправа у скупштини организоваћемо протест у Београду.

Истовремено прикупљамо потписе са захтевом за референдумско изјашњавање грађана о томе да се пензиони закон повуче из скупштинске процедуре. Потребно нам је сто хиљада потписа, и ми ћемо их сакупити без проблема, па ће Скупштина морати да се изјашњава о нашем захтеву.

*Председница Асоцијације самосталних и независних синдиката Србије