Бисери

Бисер је од најстаријих времена веома омиљен и цењен украс, симбол стваралачког, женског, универзалног. Код старих Грка бисер је био амблем љубави и брака, они су његово порекло повезивали са рођењем богиње Афродите (морска пена и отворена шкољка), док је Хомер у „Одисеји” написао да су бисери – сузе богова. Поседовање бисера било је симбол магичног дара природе и власнику је доносило друштвени статус, значило нови живот, здравље и младост. Египатска краљица Клеопатра имала је чудан обичај: растварала је бисере у вину и то пила као нектар здравља. По узору на њу, племићи старог Рима такмичили су се у томе ко ће да попије скупљи бисер!!

У персијској књижевности бисер је симболизовао лепу мисао, а израз „низати бисере” значио је састављати стихове. Поред своје симболичке вредности, бисер је имао и употребну вредност у правом смислу те речи: коришћен је у медицини за лечење падавице, слабоумности и меланхолије. У модерној индијској медицини прах од бисера се и данас користи за окрепљење и као афродизијак.

Али, шта је заправо – бисер?

Бисер је органског порекла и представља излучевину морских шкољки – бисерница. Оне живе у топлим морима, а највише их има у Персијском заливу, у Црвеном мору, дуж обала централне Америке, у северној Аустралији и на пацифичким острвима. Тврдоћа бисера по Мосовој скали износи од четири до пет, што бисеру обезбеђује солидну трајност.

Величина бисера креће се од најситнијих зрнаца која могу бити мања и од главе чиоде па све до величине голубијег јајета. Бисери поседују посебан сјај а њихова боја варира од сребрнастобеле, златножуте и ружичасте до зеленкасте, плавичасте и сивоцрне. Бисери могу бити различитог облика, лоптастог, крушкастог, неправилног.

Ипак, бисери нису вечни. После одређеног времена почињу да се распадају, губе сјај, постају мат и добијају пукотине. У првобитном стању могу се одржати 100–200 година, а најлепши изглед имају они стари неколико деценија.

Током 18. века, откриће дијаманата у Бразилу подстакло је повећано интересовање за бисере у циљу креирања накита. То је био век помпе и раскоши која се огледала не само у архитектури и декоративним уметностима, већ и у начину одевања и украшавања. То је време када је женска одећа достигла невероватну сложеност – у моди су биле кринолине, узани корсети и дубоки деколтеи. Омиљени накит биле су минђуше – њихов централни део био је у облику пахуљице на којој су висила три драгуља у облику капљица. Сјајне примере оваквог накита можемо видети на портретима које је израдио чувени сликар епохе неокласицизма Антоан Рафаел Менгс (1728–1779); то су портрети Марије Амалије, жене Карлоса Трећег, шпанског краља, и инфанткиње Марије. Ове минуциозно израђене минђуше захтевале су изузетну спретност и стрпљење при изради – у овакав накит уметани су сићушни бисери, један по један, тако да формирају руже, капљице, спирале, пахуље...

У то време минђуше од бисера биле су веома популарне – носиле су се приликом венчања и крштења, јер се веровало да бисер даје невероватну виталност ономе ко га носи и да доприноси брачној срећи.

Интересовање за бисере поново је оживело крајем 19. века, са комерцијалном производњом вештачких бисера коју је развио Јапанац Кокики Микимото.

-----------------------------------------------------------

Правила ношења

Под стандардном бисерном огрлицом сматра се она која је дугачка 40 сантиметара, али, због визуелног ефекта, огрлица се често ниже као двострука или трострука. Постојала су и модна правила: плавуше треба да носе ружичасте бисере, а црнке беле. Тамна одећа у комбинацији са белим бисерима била је један од најбољих доказа доброг укуса. Бисере треба носити на откривеним деловима тела, директно на кожи.

Закључак: бисер је отелотворење космичког јединства многоструког, спој одвојених елемената бића у јединство једне особе, као и духовна веза двају бића. Онај ко трага за бисером, трага за најузвишенијим, за самом суштином закопаном у дубини бића, скривеном у себи.

Многобројни уметници инспирисани лепотом и магијом бисера стварали су блиставе креације од моде преко накита до уметничке фотографије. Бисере су волеле да носе даме од стила какве су биле Коко Шанел, војвоткиња од Виндзора и многе друге.