Још увек има наде за џез

Какав је то мост који спаја џез, фјужн, ритам и блуз, фанк и самбу, или Бостон, Београд и Панонску равницу сазнаће публика Београдског џез фестивала. Свој јединствени израз састав „Панонија пројекат”, који чине врсни музичари из Новог Сада, Београда и Панчева предвођени Владимиром Самарџићем, представиће 28. октобра, прве вечери Београдског џез фестивала у Дому омладине. Самарџић, фронтмен и басиста овог бенда, сматра да је џез фестивал на добром путу да поврати стари сјај.

– На концерту ћемо свирати материјал са нашег првог албума „Bridge” (Мост), који ће бити објављен у новембру. То ће бити прилика да Београђани први чују нашу нову музику. На албуму се налази осам нумера, а већина је настала у Бостону, док сам био на студијама на Берклију. То је мешавина различитих музичких стилова, јер ја волим да слушам и латино, и фанк, џез и мејнстрим…

Пре настанка „Паноније” 2006, Самарџић је радио са многим домаћим музичарима. Почео је средином деведесетих у легендарној групи „Смак”, која је, како каже, за њега била најбоља рокенрол школа, а свирао је и са Василом Хаџимановом, Владом Георгиевом, Слободаном Тркуљом…

– Сада се први пут појављујем као аутор и жеља ми је била да овдашњој публици представим звук који не постоји на нашем тржишту.

Крајем деведесетих Самарџић је дипломирао на престижном Беркли колеџу. Образовање у Бостону му је, истиче, много значило за потоњу каријеру.

– Много је музичара који се нису школовали. Џез је музика која може да се учи и, жаргонски речено, на улици, кроз свирке. Мени је школа била потребна. Отишао сам са 27 година на Беркли, и био сам мало у чуду зато што су сви тамо били млађи од мене. Али, без обзира на то одакле сте, шта свирате, колико година имате, Беркли вам пружа усавршавање и могућност да учите на најбољи могући начин. Атмосфера каква постоји на Берклију јединствена је. Имао сам срећу да радим са музичарима из целог света, да истражујем различите правце у оквиру џеза, али и латино, Р&Б, ворлд мјузик…

Самарџић признаје да је имао жељу да остане у Америци и покуша да тамо уради нешто, али 2000. године се вратио.

– Десила се љубав. То је мој брод усмерило у другом правцу. И не жалим уопште што сам се вратио у Нови Сад.

Самарџић истиче да у овој земљи има простора за џез.

– Мислим да смо једина земља у региону у којој опстаје толики број џез фестивала. И поред тога, сви џез концерти су пуни. Проблем је што нема много џез клубова где може да се свира. А мало је и простора у медијима. Али, опстајемо и трудимо се. Још увек има наде за џез у овој земљи!

Ј. Копривица