Историја (не)трпи компромисе

Може ли историографија бити неутрална, а њени аутори ослобођени субјективног приступа догађајима? Да ли се закључци о прошлости доносе на основу чињеница или потребе да се о њој говори на ,,политички коректан” начин? Могу ли се, зарад будућности, прећутати или нашминкати догађаји из прошлости? Коначно, постоји ли могућност да се, историографији уместо старих, на ,,мала врата” наметну нови облици једноумља?

Чини се да су ова, у историографији вечито актуелна питања остала отворена и после објављивања нових историјских читанки ,,Центра за демократију и помирење у југоисточној Европи”. Подсетимо, реч је о пројекту чији је резултат четири читанке намењене ученицима и професорима историје у земљама нашег региона. Њихови наслови су: ,,Отоманско царство”, „Нације и државе”, „Балкански ратови” и ,,Други светски рат”, а уредници најављују и да ће се пред ђацима ускоро појавити и уџбеник који ће обрадити најновију историју ових простора.

Као и други слични пројекти и овај је одмах по објављивању наишао на различите реакције. Осим критика и похвала он је отворио и питања – којим путем иде наша историографија и на који начин догађаје из прошлости треба представити широј, нарочито ученичкој популацији.

У сваком случају добро је и корисно да се о догађајима из прошлости сазна из више углова и да се историографија ослободи сваке врсте острашћености и митоманије. О Балканским ратовима ученици из Србије, Бугарске, Македоније и Турске вероватно никада неће учити на исти начин, јер је тешко замисливо да ће се историчари из ових земаља икада усагласити о његовом карактеру, али је зато могуће и пожељно да се, рецимо, ученици из наше земље упознају како остале историографије гледају на тај догађај. То важи и за све остале теме, обрађиване у овим читанкама и то може допринети да се људи са наших простора боље упознају и разумеју.

Са друге стране поставља се и питање на основу каквих критеријума су нови уџбеници писани. Зашто су изабране баш ове теме, ко је и на основу којих принципа извршио селекцију извора, да ли је било догађаја који су намерно потенцирани, или свесно ,,гурани под тепих”. Намеће се и питање могу ли аутори ових и сличних публикација, и поред своје добре воље у политичком и идеолошком смислу бити независни од оних који су такве пројекте финансијски подржали.

Томе треба додати и мишљења појединих историчара да смо у последње време сведоци покушаја да се историографији наметну нови облици једноумља, односно да се догађаји из прошлости у складу са актуелним интеграцијама и идеологијом упакују у ,,политички коректне оквире”. Коначно, поставља се и питање да ли ће овакви пројекти кроз наставу бити реализовани и у осталим државама региона или ће они опет бити само наша специјалност?

У сваком случају, вредност и ефекте овог као и сличних пројеката и иницијатива о којима смо имали прилике да слушамо (покретали су их и политичари ) показаће време. Али једно је извесно. Помирење и боље разумевање људи на Балкану пожељан је и неопходан процес, који захтева време, стрпљење и објективан приступ, како прошлости, тако и садашњости. Његовом успеху може допринети и историографија, али под условом да јој то не буде унапред задати ,,домаћи задатак” и да зарад садашњости и још неизвесне будућности не прави по обичају труле компромисе са прошлошћу. Јер таквих компромиса било је и раније (сетимо се историјских читанки из времена братства и јединства) па они нису спречили несреће које су нас протеклих година задесиле.

новинар