Иван више није херој

Јак је покушај да се направи поређење слике сотониног извршиоца Ивана Богданова (Ђенова, 12. октобра 2010, Италија–Србија) са сликом Жељка Ражнатовића званог Аркан (Загреб, 13. мајa 1990, Динамо Загреб–Црвена Звезда Београд, генерална проба потоњих ратних похода). Али поређења су непотпуна и овде постоји само један заједнички елемент који је сугестиван: двадесет година касније, фудбал је још начин да се настави политика друкчијим средствима.

Аркан је био сигнална лампица која је упозорила на оно што је кључало дубоко у утроби власти у Београду, наоружана рука националфашистичке политике господара Балкана из онога времена Слободана Милошевића, извршиоца једног нашироко прихваћеног пројекта који је предвиђао стварање велике Србије.

Иван Богданов је незапослен, поново враћен у отаџбину, често борави у затвору, мање или више свесно он је крајња тачка једне ,,немогуће мисије”, очајничке и мањинске. Али пазите: због тога га не треба потценити, он је свакако носилац недаћа.

У Србији је у току финална утакмица која, као и сваки ниски ударац, може да нас ружно изненади али не треба да нас „избаци из шина” и промени ток историје која изгледа као да је већ написана. Веома дуго су цветале мафије чије су главешине биле у институцијама, или су сарађивале са тајним службама, или биле у контакту са војском у једном вртлогу који је опстајао захваљујући огромним зарадама које су резултат пљачкања током рата, или трговине дрогом и оружјем, тако да је мафија ојачала међусобно чинећи уступке, у нераздвојном споју лажног поштовања и праве делинквенције.

Ратни сукоби су представљали заштитничко окриље, за случај опасности, које је правдано разним изговорима као што је изолација од стране међународне заједнице, која је добар изговор да би се однеговала перверзна биљка ултранационализма.

Пад Милошевића, тачно пре десет година, почетак је транзиције која је компликованија за онолико колико је до виталних ганглија државе стигао криминал. Нико није хтео да одустане од својих користољубивих ренти које је пружала позиција без борбе.

У епохалном сукобу оних који гледају у прошлост и оних који замишљају Србију у будућности пао је од метка снајперисте и први министар Зоран Ђинђић (12. марта 2003), војници који су били одани новим кретањима морали су да се сусретну са остацима ЈНА (бивша савезна војска), носталгичарима једне прошлости која само у њиховим главама није прошла. Тајне службе су живеле поред таквих дуплих личности. Ипак, полако али неминовно, пресушило је то огромно језеро. Постоји још један велики мафијаш, бегунац за којим је издата потерница, чије је име Дарко Шарић, газда кокаина, вероватно актер у луткарском позоришту који је повлачио конце „хулигана” који су послати у Ђенову. Још постоје остаци ултранационалиста који свирају „гусле” изолације од остатка света, али око њих више нема Србије која их следи. Ћутљива већина, она која је толерисала највеће негативности позивајући се на принцип да се ипак ради о „њеним синовима”, сада окреће поглед ка Бриселу и будућем уласку у ЕУ о коме ће започети преговори 25. октобра. Постоји нада да ће поново тријумфално ући у друштво нација након што су је претходне одлуке и поступци довели до мизерне садашње економске ситуације. Истраживања региструју још увек 58 одсто у корист мишљења да треба ући у ЕУ, што представља већи проценат од оног који су имале многе друге земље у тренутку уласка, а које су већ у унији. Под председништвом Бориса Тадића изгласане су значајне реформе као што је она која предвиђа да од следеће године војска, тешки крст и посластица, неће више бити обавезна већ професионална.

Свакако није све решено. Ратко Младић је још увек у бекству док Холанђани захтевају прво да он буде ухапшен да би дали О. К. за долазак у Брисел. Из његових дневника који су предати суду у Хагу прошлих месеци закључујемо да постоји директна одговорност Србије за покољ у Босни. Економска криза је имала још више одјека у једној разрушеној земљи која је већ била слаба. То је навело поједине младе људе као што је Иван Богданов да оду на барикаде, у једну побуњеничку аритмију којој нема оправдања. Када се врати у Београд, он и његови следбеници, неће бити дочекани уз почасти, већ ће бити одведени у ћелију једног од затвора.

Све ово звучи помало бесмислено када изговарамо у овом тренутку, гледајући слике из Ђенове и слике са геј параде из Београда. Али Србија се, ако је добро погледате, променила. Било је потребно време, али неће је засенити тетоваже једног разулареног сина.

Ђиђи Рива