Хулигани неће управљати Србијом

• Одлучено је да полиција не користи сву силу која јој стоји на располагању

• И сада део опозиције душебрижнички правда хулигане и тиме имплицитно подржава насиље

• Био бих срећан када бих могао да будем уверен да је Томислав Николић формирањем нове странке променио свој карактер

• Ја ћу се потрудити да подстакнем да се организује спортско национално првенство основних и средњих школа са финалима на највећим стадионима и уз пренос на националној телевизији
 

По по­врат­ку Бо­ри­са Та­ди­ћа, пред­сед­ни­ка Ср­би­је, из Њу­јор­ка са за­се­да­ња Ге­не­рал­не скуп­шти­не Ује­ди­ње­них на­ци­ја, до­го­во­рен је овај ин­тер­вју с њим. „Пред­сед­ник ће да­ти ин­тер­вју по­сле по­се­те Хи­ла­ри Клин­тон”, ре­че­но је та­да „По­ли­ти­ци”. Очи­глед­но, ве­ро­ва­ло се у до­бре ве­сти и да је до­ла­зак аме­рич­ке др­жав­не се­кре­тар­ке у пре­сто­ни­цу Ср­би­је по­во­љан тре­ну­так за обра­ћа­ње јав­но­сти.

Али, тај до­га­ђај је ме­диј­ски пао у сен­ку на­си­ља ви­ђе­ног у не­де­љу у Бе­о­гра­ду и у уто­рак у Ђе­но­ви. За­то је овај ин­тер­вју и по­чео тим до­га­ђа­ји­ма.

За раз­ли­ку од прет­ход­на два ин­тер­вјуа ка­да је био ле­жер­но об­у­чен, пред­сед­ник је еки­пу „По­ли­ти­ке” до­че­као у еле­гант­ном оде­лу на пру­ге и с кра­ва­том. Раз­лог ове про­ме­не био је јед­но­ста­ван: по­сле еки­пе „По­ли­ти­ке”, Бо­рис Та­дић је раз­го­ва­рао с но­ви­на­ри­ма ита­ли­јан­ске ра­дио-те­ле­ви­зи­је.

Не­дав­но сте ре­кли да је Ср­би­ја ста­бил­на и без­бед­на. Ми­сли­те ли то и по­сле не­ре­да у Бе­о­гра­ду и ди­вља­ња у Ђе­но­ви?

То и да­ље ми­слим, а то је и став Са­ве­та за на­ци­о­нал­ну без­бед­ност. У сва­ком дру­штву има екс­тре­ми­ста. Па­ра­фра­зи­ра­ћу за­то Мар­га­рет Та­чер, бив­шу пре­ми­јер­ку Ен­гле­ске, ко­ја је у вре­ме ка­да су на­ви­ја­чи би­ли узрок смр­ти де­се­ти­на љу­ди ре­кла да Ен­гле­ском не­ће упра­вља­ти ху­ли­га­ни не­го да ће др­жа­ва Ен­гле­ска упра­вља­ти њи­хо­вим суд­би­на­ма. Е па та­ко ће би­ти и у Ср­би­ји.

Зар ни­је пре­те­ри­ва­ње ка­да др­жав­ни се­кре­тар ка­же да ће од­го­вор др­жа­ве на на­сил­нич­ко по­на­ша­ње да бу­де је­зив?

Има ви­шка емо­ци­ја у тој из­ја­ви. Од­го­вор др­жа­ве би­ће аде­ква­тан.

Без­бед­но­сне струк­ту­ре ни­су пред­у­пре­ди­ле на­си­ље. То зна­чи да ни­су ва­ља­но оба­ви­ле по­сао?

Слу­жбе без­бед­но­сти су чак са 95 од­сто тач­но­сти пред­ви­де­ле раз­вој до­га­ђа­ја у не­дељ­ним не­ре­ди­ма по­во­дом „Па­ра­де по­но­са”. Гра­ђа­ни мо­жда не зна­ју да је би­ла до­не­та од­лу­ка да по­ли­ци­ја не ко­ри­сти сву си­лу ко­ја јој по за­ко­ну сто­ји на рас­по­ла­га­њу за­то што смо у про­шло­сти има­ли тра­гич­не гу­бит­ке људ­ских жи­во­та. Мо­гу да ка­жем да је по­ли­ци­ја ри­зи­ко­ва­ла сво­ју без­бед­ност чу­ва­ју­ћи ту­ђе жи­во­те. За­то је де­ло­ва­ло да су на­сил­ни­ци ак­тив­ни­ји. Али, не­ма сум­ње да је­ди­но др­жа­ва сме да се ко­ри­сти си­лом, у скла­ду са за­ко­ном. Сва­ки сле­де­ћи по­ку­шај на­сил­ни­ка да де­мо­ли­ра­ју град, до­ве­ду у пи­та­ње без­бед­ност гра­ђа­на и ста­бил­ност и функ­ци­о­ни­са­ње др­жа­ве на­и­ћи ће на аде­ква­тан од­го­вор ко­ји ће, у слу­ча­ју по­тре­бе, би­ти ин­тен­зив­ни­ји.

У овом тре­нут­ку шко­ла, ме­ди­ји, ми­ни­стар­ства, ро­ди­те­љи мо­ра­ју да од­и­гра­ју пре­вен­тив­ну уло­гу, да об­ја­сне адо­ле­сцен­ти­ма да тре­ба да се кло­не уче­шћа у до­га­ђа­ји­ма у ко­ји­ма се ма­ни­фе­сту­ју на­си­ље и агре­си­ја. На­рав­но да сва­ко има пра­во на мир­не де­мон­стра­ци­је и из­ра­жа­ва­ње соп­стве­ног ста­ва. Али, у не­де­љу у Бе­о­гра­ду ни­смо при­су­ство­ва­ли из­но­ше­њу ми­шље­ња и ста­ва, већ је то био до­га­ђај чи­ја је свр­ха би­ла ого­ље­на агре­си­ја и де­струк­ци­ја.

Пре го­ди­ну, ка­да су на­ви­ја­чи Пар­ти­за­на уби­ли Бри­са Та­то­на, ре­кли сте: „У Ср­би­ји за на­сил­нич­ке гру­пе, за екс­трем­не по­ли­тич­ке и на­ви­јач­ке гру­па­ци­је, ни­ка­да не­ће би­ти ме­ста”. Очи­глед­но, има ме­ста?

На­жа­лост, не мо­же се је­дан де­це­ниј­ски про­блем ко­ји сво­је ду­бо­ке ко­ре­не има у де­ве­де­се­тим ре­ши­ти за го­ди­ну да­на. Та­да сам ре­као да по­сто­ји ли­ни­ја кон­ти­ну­и­те­та из­ме­ђу оних ко­ји су на звер­ски на­чин уби­ли Бри­са Та­то­на и оних ко­ји су де­мон­стри­ра­ли про­тив хап­ше­ња Ра­до­ва­на Ка­ра­џи­ћа, ко­ји су па­ли­ли ам­ба­са­де... оних ко­ји су ра­ни­је по­др­жа­ли про­тест на­о­ру­жа­них при­пад­ни­ка ЈСО у „рад­ним уни­фор­ма­ма”, оних ко­ји су у пар­ла­мен­ту, по­др­жа­ва­ју­ћи рат­не зло­чин­це, по­зи­ва­ли на на­си­ље. Јав­ност, на­жа­лост, ола­ко за­бо­ра­вља чак и не­дав­ну про­шлост. А ње мо­ра­мо да бу­де­мо све­сни ка­ко би­смо схва­ти­ли да по­сто­ји кон­ти­ну­и­тет зла дуг две де­це­ни­је.

Ова вла­да је по­ка­за­ла спрем­ност, спо­соб­ност и од­луч­ност да пре­ки­не тај кон­ти­ну­и­тет. Под­се­ћам вас, пре са­мо го­ди­ну да­на нај­ве­ћи кри­ми­нал­ни бо­со­ви су се сло­бод­но ше­та­ли на­шим ули­ца­ма. А са­да су у за­тво­ри­ма, осу­ђе­ни на ду­го­го­ди­шње ка­зне. Имо­ви­на им се од­у­зи­ма. У за­тво­ру ни­су са­мо они ко­ји су по­бе­гли пре­ко гра­ни­це. А би­ће и они. Ства­ри се, да­кле, су­штин­ски ме­ња­ју на­бо­ље и до­га­ђа­ји у Бе­о­гра­ду и Ђе­но­ви од­го­вор су ор­га­ни­зо­ва­ног кри­ми­на­ла и на­сил­нич­ких гру­па на ус­по­ста­вља­ње прав­не др­жа­ве.

У ана­ли­зи Страт­фо­ра се под­се­ћа да вла­да Зо­ра­на Ђин­ђи­ћа ни­је има­ла ка­па­ци­тет да се об­ра­чу­на с на­си­љем као на­чи­ном жи­во­та?

У тој ана­ли­зи се го­во­ри о нај­ве­ћем про­бле­му срп­ског дру­штва, о на­сил­ни­штву као мо­де­лу жи­во­та, о агре­си­ји као до­ми­нант­ној вред­но­сти и кри­ми­на­лу као на­чи­ну сти­ца­ња енорм­ног бо­гат­ства. Од од­го­во­ра на тај про­блем за­ви­си да ли ће Ср­би­ја би­ти ста­бил­но и про­спе­ри­тет­но дру­штво.

Ова вла­да ухап­си­ла је Ра­до­ва­на Ка­ра­џи­ћа и од­го­во­ри­ла на на­си­ље ко­је је по­том усле­ди­ло, за раз­ли­ку од прет­ход­не вла­де чи­ји је део апа­ра­та по­др­жа­вао оне ко­ји су па­ли­ли стра­не ам­ба­са­де. И са­да део опо­зи­ци­је ду­ше­бри­жнич­ки прав­да ху­ли­га­не и ти­ме им­пли­цит­но по­др­жа­ва на­си­ље. За­то сам па­жљи­во про­чи­тао по­ме­ну­ту ана­ли­зу ко­ја го­во­ри о ка­па­ци­те­ту вла­сти у Ср­би­ји да од­го­во­ри на иза­зов на­си­ља. Мој од­го­вор је да ка­па­ци­тет има­мо, од­луч­ни смо и с на­си­љем ће­мо се из­бо­ри­ти.

О ка­па­ци­те­ту го­во­ри То­ми­слав Ни­ко­лић, шеф СНС-а, ка­да о ди­вља­њу у Ђе­но­ви ка­же: „Не­мо­гу­ће је да др­жа­ва ни­је осе­ти­ла та­ко не­што и то пред­у­пре­ди­ла”.

До­бро је да то го­во­ри чо­век чи­ја је по­ли­ти­ка то­ком по­след­њих два­де­сет го­ди­на, у нај­ве­ћем де­лу, до­при­но­си­ла на­сил­ни­штву и чи­ја је стран­ка би­ла глав­ни про­мо­тер на­сил­ни­штва и зла. Био бих сре­ћан ка­да бих мо­гао да бу­дем уве­рен да је То­ми­слав Ни­ко­лић фор­ми­ра­њем но­ве стран­ке про­ме­нио свој ка­рак­тер, а не са­мо ре­то­ри­ку.

Из­ве­сно је да је у ко­му­ни­ка­ци­ја из­ме­ђу над­ле­жних ин­сти­ту­ци­ја Ср­би­је и Ита­ли­је би­ло про­пу­ста. Не би би­ло ло­ше да ми нај­пре утвр­ди­мо и ис­пра­ви­мо сво­је сла­бо­сти, пре не­го што поч­не­мо да се ба­ви­мо евен­ту­ал­ним про­пу­сти­ма дру­ге стра­не.

Шта ви­ше иза­зи­ва ру­ши­лач­ки бес: не­за­по­сле­ност, тра­ди­ци­о­нал­на не­то­ле­рант­ност, иде­о­ло­ги­ја, ор­га­ни­зо­ва­ни кри­ми­нал, по­ли­тич­ке пар­ти­је?

Мо­ра­мо све узе­ти у об­зир. Онај ко­ји би уна­пред не­ги­рао не­ки од на­ве­де­них мо­гу­ћих узро­ка био би на­и­ван. По мом ми­шље­њу, до­ми­нан­тан узрок је оп­ста­ја­ње иде­о­ло­ги­је на­си­ља у де­лу дру­штва. Сва­ка и она нај­ра­зви­је­ни­ја зе­мља у Евро­пи има екс­тре­ми­сте, чак се до­га­ђа да по­ли­тич­ке пар­ти­је са иде­о­ло­ги­јом мр­жње, на­сил­ни­штва и не­то­ле­ран­ци­је ула­зе и у њи­хо­ве пар­ла­мен­те. Да­кле, то ни­је про­блем спе­ци­фи­чан са­мо за на­шу зе­мљу. Али, ми мо­ра­мо има­ти свој спе­ци­фич­ни од­го­вор.

Не­ки од љу­ди ко­ји су чи­ни­ли на­си­ље у Бе­о­гра­ду и Ђе­но­ви, уче­ство­ва­ли су и у па­ље­њу ам­ба­са­да, њих та­кве, ор­га­ни­зо­ва­не у екс­трем­не на­ви­јач­ке гру­пе, ко­ри­сти ор­га­ни­зо­ва­ни кри­ми­нал. И ни­јед­ног тре­нут­ка не сме­мо за­бо­ра­ви­ти да ор­га­ни­зо­ва­ни кри­ми­нал ко­ри­сти екс­трем­не на­ви­јач­ке гру­пе за де­ста­би­ли­зо­ва­ње др­жа­ве ко­ја ма­фи­ја­шке ше­фо­ве те­ра у за­твор. У тој бор­би Ср­би­ја ће без сум­ње по­бе­ди­ти.

Да ли рас­по­ла­же­те кон­крет­ним ин­фор­ма­ци­ја­ма о по­ве­за­но­сти ор­га­ни­зо­ва­ног кри­ми­на­ла или по­ли­тич­ких ор­га­ни­за­ци­ја с на­сил­ни­ци­ма?

Ја­сно је ко­је гру­па­ци­је у по­след­њих 20 го­ди­на има­ју функ­ци­о­нал­ну ве­зу, ко се на ко­га осла­ња. Ор­га­ни­зо­ва­ни кри­ми­нал има ко­нек­ци­ју с на­сил­нич­ким на­ви­јач­ким гру­па­ма и екс­трем­ним по­ли­тич­ким ор­га­ни­за­ци­ја­ма.

Др­жа­ва, ко­ја тек од ман­да­та ове вла­де ре­фор­ми­ше свој пра­во­суд­ни си­стем, и ко­ја тек ти­ме сти­че ору­ђе за бор­бу про­тив ор­га­ни­зо­ва­ног кри­ми­на­ла, мо­ра да по­сту­па од­ре­ђе­ним ре­дом. Пр­во се „тре­ти­ра­ју” ше­фо­ви ор­га­ни­зо­ва­ног кри­ми­на­ла, по­сле се у прав­ну про­це­ду­ру ста­вља­ју на­сил­нич­ке на­ви­јач­ке гру­пе и по­ли­тич­ке ор­га­ни­за­ци­је. А сви ће до­ћи на ред.

Бив­ши ен­гле­ски ху­ли­ган, а са­да пу­бли­ци­ста ка­же: „Мо­же­те да ухап­си­те сто ху­ли­га­на, до­ћи ће их 200. Ако хо­ће­те да ре­ши­те про­блем мо­ра­те да се су­о­чи­те с мен­та­ли­те­том мр­жње и уве­ре­њем да је на­си­ље део тра­ди­ци­је”. А то је по­сао за пред­сед­ни­ка др­жа­ве, за вла­ду, за по­ли­тич­ку и ин­те­лек­ту­ал­ну ели­ту, за ро­ди­те­ље, за шко­ле. Где се­бе ви­ди­те у овом су­о­ча­ва­њу?

Сла­жем се да са­мо ре­пре­сив­на ме­ра не ре­ша­ва про­блем. Ма­да, увек тре­ба има­ти на уму да свр­ха ре­пре­си­је ни­је из­оп­шта­ва­ње по­је­дин­ца из дру­штва, не­го со­ци­ја­ли­за­ци­ја. Али, су­шти­на је у ре­ак­ци­ји чи­та­вог дру­штва. Од др­жав­них ор­га­на, пре­ко шко­ла, до ме­ди­ја, ин­те­лек­ту­а­ла­ца, јав­них лич­но­сти, свих ко­ји има­ју дру­штве­ног ути­ца­ја. Тре­ну­так је да се сви про­тив­ни­ци на­си­ља ује­ди­не у је­дан не­на­сил­ни фронт ко­ји би имао пре­вен­тив­ну, вас­пит­ну уло­гу у дру­штву.

Је­дан на­ви­јач ка­же ита­ли­јан­ској аген­ци­ји: „Ми смо на­ци­о­на­ли­сти, не при­зна­је­мо не­за­ви­сност Ко­со­ва, ни­смо за Ср­би­ју у ЕУ. До­шли смо да по­ка­же­мо на­ше ста­во­ве, у Ср­би­ји то не мо­же­мо та­мо је дик­та­ту­ра”?

На ово пи­та­ње је бо­ље да од­го­во­рим као пси­хо­лог. Чо­век ро­ђе­њем но­си до­бро, али и од­ре­ђе­ну ко­ли­чи­ну при­мар­не агре­си­је. Она кроз од­ра­ста­ње мо­же да по­при­ми ма­лиг­не фор­ме. Оне осо­бе код ко­јих до­ми­ни­ра­ју та­кви об­ли­ци агре­си­је, по пра­ви­лу, удру­жу­ју се у гру­пе ка­ко би би­ли ја­чи и моћ­ни­ји. По­ло­жај у хи­је­рар­хи­ји гру­пе од­ре­ђен је ис­кљу­чи­во сна­гом по­је­дин­ца. Та­кве гру­пе че­сто за се­бе из­ми­шља­ју и не­ка­кав ква­зи­по­ли­тич­ки циљ и он има уло­гу до­дат­ног ко­хе­зи­о­ног фак­то­ра. Па ће тај њи­хов „по­ли­тич­ки про­грам” јед­ном би­ти „Ко­со­во је Ср­би­ја”, дру­ги пут „Убиј пе­де­ра” а тре­ћи пут „Убиј фуд­ба­ле­ра јер је про­ме­нио клуб”. Да­кле, не­ма ту ствар­ног по­ли­тич­ког ци­ља, ме­ња­ју се сло­га­ни и па­ро­ле, а је­ди­на кон­стан­та је иде­о­ло­ги­ја на­си­ља и де­струк­ци­је.

За­др­жи­мо се на Евро­пи. Бо­ји­те ли се да Евро­па пре­ста­је да бу­де же­ља ве­ћи­не. Да кар­та ко­ја је би­ла до­бит­нич­ка на прет­ход­ним из­бо­ри­ма на на­ред­ним не мо­же да бу­де адут?

Не бо­јим се. Евро­пу код нас ни­ко не до­жи­вља­ва као не­ка­кав иде­а­ли­стич­ки циљ, не­го као сред­ство за оства­ри­ва­ње бо­љег жи­во­та. Бо­љи жи­вот је не­про­мен­љи­ви циљ свих дру­шта­ва и љу­ди. На­ма је Евро­па ин­стру­мент да уре­ди­мо сво­је дру­штво, да се ди­сци­пли­ну­је­мо и бу­де­мо ефи­ка­сни­ји. Као што нам сад у уво­ђе­њу ди­сци­пли­не у тро­ше­њу бу­џе­та по­ма­же ММФ. Као што сту­ден­ту ис­пит­ни ро­ко­ви по­ма­жу да их по­ло­жи. Да не­ма то­га рет­ко ко­ји би ика­да ди­пло­ми­рао.

Зар ни­је чуд­но да две нај­ве­ће стран­ке, СНС и ДС, је­су за ЕУ, а да у јав­но­сти па­да ен­ту­зи­ја­зам за пут у Евро­пу?

То ис­тра­жи­ва­ња јав­ног мње­ња не по­ка­зу­ју. А из раз­го­во­ра с љу­ди­ма ши­ром Ср­би­је за­кљу­чу­јем да они мно­го прак­тич­ни­је и ре­а­ли­стич­ни­је гле­да­ју на Евро­пу од не­ких по­ли­тич­ких ли­де­ра.

Кон­сен­зус о европ­ској бу­дућ­но­сти Ср­би­је, о Евро­пи као ин­стру­мен­ту да се оства­ри бо­љи жи­вот, је­сте јед­но од нај­ве­ћих по­стиг­ну­ћа и вла­де и мо­је лич­но. Ни­је ла­ко би­ло пре­ве­сти стран­ке ко­је су би­ле де­кла­ри­са­ни про­тив­ни­ци Евро­пе на ову стра­ну. Пи­та­ње је, на­рав­но, да ли су све те стран­ке и њи­хо­ви ли­де­ри за­и­ста про­ме­ни­ли уве­ре­ње или су са­мо про­ме­ни­ли ре­то­ри­ку.

При­вр­же­ност европ­ским вред­но­сти­ма по­ка­зу­је се де­ли­ма. На при­мер, та­ко што ће се бра­ни­ти сло­бо­да и иден­ти­тет сва­ког чо­ве­ка, без об­зи­ра на то да ли се сла­же­мо и да ли нам се до­па­да­ју ње­го­ва опре­де­ље­ња, би­ло да је реч о пол­ним, по­ли­тич­ким, вер­ским, на­ци­о­нал­ним... По­сма­тра­ју­ћи по­на­ша­ња на на­шој по­ли­тич­кој сце­ни ви­дим да Со­ци­ја­ли­стич­ка пар­ти­ја мо­же би­ти са­ве­зник у бор­би за европ­ске вред­но­сти, али не­мам по­ве­ре­ње ка­да је у пи­та­њу Срп­ска на­пред­на стран­ка. Зна­те, не мо­же­те из­ја­вљи­ва­ти да сте за Евро­пу, а да при том, ре­ци­мо, упор­но бе­жи­те од од­го­во­ра на пи­та­ње да ли сте за хап­ше­ње Рат­ка Мла­ди­ћа или ће­те, кад бу­де ухап­шен, опет пра­ви­ти ру­ши­лач­ке де­мон­стра­ци­је ка­кве сте пра­ви­ли пре са­мо две го­ди­не.

Дра­ган Бу­јо­ше­вић

-----------------------------------------------------------

У четири окас Хилари Клинтон

Ваш сусрет с Хилари Клинтон пред Палатом „Срби ја” био је изузетно

срдачан. Можете ли нам рећи неки детаљ из разговора у четири ока

који сте са њом водили?

Могу да кажем да ми је Хилари Клинтон исказала потпуно уверење да Србија мора и може да постане чланица Европске уније и да је на састанку то изрекла чак много снажније него на конференцији за новинаре. Уз то, изразила је велико задовољство због резултата које Србија постиже у заједничкој борби против међународног

криминала и тероризма.

Су­тра: Са­че­кај­те 25. ок­то­бар, све ће би­ти ја­сно