Рачун без крчмара

Стручна јавност је са одушевљењем дочекала презентацију посткризног модела привредног раста и развоја Србије до 2020. године. Изложенaстратегија представља заокрет за 180 степени у односу на постојећу политику и најављује раскид са економијом деструкције, коју је последњих десет година упорно примењивала власт у Србији. Досадашњи „модел раста”, који се ослањао на задуживање, продају домаћих ресурса и раст потрошње (на основу тако остварених девизних прилива), произвео је застрашујуће економске резултате: незапосленост, пад конкурентности, прекомерно задуживање земље, као и неподношљиве дефиците у спољној размени и јавној потрошњи.

Наравно, сви бисмо били далеко срећнији да су предлагачи новог модела имали снаге да досадашњу деструкцију назову правим именом – катастрофом у којој су проћердане десетине милијарди пристиглих евра. И да нису морали, удварајући се властима, досадашњу праксу прогласити „моделом који је исцрпео своје могућности”.

Кључни предлог понуђене нове стратегије јесте да се досадашњи доминантни раст потрошње замени растом улагања. Тако би учешће инвестиција у БДП-у 2020. достигло 28 процената, док би учешће потрошње у БДП-у пало са садашњих 93, на 81 одсто. Просечан раст БДП-а у следећој декади требало би да износи око шест процената, а извоз би, такође, растао по веома високој стопи. Аутори су имали намеру да постављене циљеве не прикажу само као списак добронамерних жеља. Ипак, предложена средства за остварење ових циљева дефинисана су на нивоу општости који изазива недоумице: реформе, спорији раст личних прихода од раста производње (недостаје „одвајање рада од нерада”?), чланство у ЕУ... Већи део предлога могао би бити обухваћен саветом: „Каниш ли напредовати, не смијеш заостајати!”

Вероватно сте приметили да министар економије Млађен Динкић, у чијим су рукама (биле и остале) главне полуге економске власти, није учествовао у промоцији новог модела раста. Не верујем да је одушевљен идејом да се прекине са мерама популистичке политике стимулисања потрошње и знатнијег државног уплитања у економске токове (НИП, индустријска политика, субвенционисање запошљавања, камата итд.) Овакве мере, нема сумње, веома повећавају популарност странака (и лидера) које имају моћ да испуне обећања, а није их срамота да их нештедимице деле.

Предложени посткризни модел развоја, који би требало да се ослања на производњу и извоз, тј. на слободну тржишну конкуренцију и предузетничку иницијативу, поставио би значајна ограничења политичким (партијским) интервенцијама у привреди. Питам се како ће се на то гледати у врховима странака, па и у Кабинету председника републике? Нова, здравија, филозофија развоја, у предизборним годинама може да ограничи могућност лаког придобијања гласова на рачун пореских обвезника. А победа на изборима је приоритет свих приоритета у Србији (без те победе није могуће ни приближавање ЕУ, зар не?). Многима, зато, предлог нове стратегије развоја личи на рачун без крчмара. Да ли постоји опасност да махање новим моделом развоја у јавности постане само још један сурогат за модел правне сигурности и просторног реда?