ЈУБИЛЕЈ ПРЕ ЈУБИЛЕЈА (1976 – 1980)

Александар Живковић се потом повлачи из прве линије фронта. Успеси које је постигао са фестивалом осоколили су га да опроба срећу у иностранству – постао је прави џез импресарио, попут Џорџа Вина, или Нормана Гренца, преселио се у Лондон, потом у Француску, радио је са легендама џеза, рока и класичне музике. Наслеђује га Саша Радојчић, београдски џез пијаниста и музички уредник у Дому омладине. Значајну улогу тих година игра нови директор Дома омладине Зоран Милошевић, велики љубитељ џеза. Током његовог мандата почиње са радом џез клуб, као једина стална оаза џеза у граду, у ком су се одржавали џем сешни београдских музичара, или су се преслушавале плоче, које би доносили и сами посетиоци. Клуб ће у наредним годинама постати место рађања неких од најуспешнијих комбо састава код нас, као и одскочна даска за домаће џез таленте.

Реагујући на чињеницу да су хонорари водећих светских џезера расли, а економија у земљи била све климавија, 1976. године број дана се смањује са 4 на 3 (викенд), а број учесника пада са 10 на 8, и тај број се одржава до 1978., са по четири америчка састава/извођача и исто толико неамеричких/европских/домаћих учесника. У првим тешким годинама за џез, када су панк и њувејв с једне, а диско музика с друге стране лако куповали нову генерацију љубитеља музике, требало је пуно стрпљења и храбрости да се притисак издржи и сачува публика за музику која је полако прелазила на медијску маргину.

Избор америчких џез уметника наставља низ започет Newportima, попуњавајући листу славних џезера који су посетили Београд. Једно име је увек из блуз света (1976 – Мади Вотерс, 1977 – Одета, 1978 – Алберт Кинг, 1979 – Мемфис Слим). Поглед на европски џез остварен је гостовањима састава из Пољске, Мађарске, СССР, Западне Немачке и Аустрије. Irakere (Куба), Yatra Jazz Sextet (Индија) и Tania Maria Trio (Бразил) ширили су видике ка егзотичним световима. На сваком фестивалу представља се и по један домаћи велики оркестар, поштујући, колико је могуће, у оно време практикован тзв. републички кључ (1976 – Љубљана, 1977 – Симфонијски оркестар РТБ, 1978 – Београд, 1979 – Загреб, 1980 – Београд, 1981 – Нови сад). „Београдски џез фестивал“, објашњавао је Др Александар Гостушки, „карактерише богатство разних идеја, разних праваца и различитих оријентација, које се сублимишу у асимилацији европске музичке науке и ваневропске спонтаности... представља(јући) публици различите ансамбле из свих крајева света како би показао да један јединствени музички језик може ипак имати и своје посебне варијанте.“

Функцију каталога 1976. и 1977. године имају Београдске џез новине – осам страна у формату/дизајну дневног листа, са биографијама уметника, занимљивостима/вестима из музичког света, џез дневником, писмима читалаца, хуморескама Јована Хаџи-Костића и укрштеним речима, које је пратио наслов: „Ако вам је досадно на концерту“! Уредник новина био је познати београдски радијски диск џокеј Никола Нешковић. У уводнику из 1976. године Гостушки је записао: „Тамо негде, после године 2000. некакав историчар описиваће између осталог музички живот нашег времена. Њему ће, разуме се, бити све јасно, нарочито оно што је нама, у овом тренутку, делимично, или потпуно нејасно... рекао бих да он мора донети следећи закључак: џез музика је доминантна уметност двадесетог века.“

Апсолутни шампион издања из 1976. године био је пијаниста Бил Еванс (Bill Evans), дужник Београђана из 1970. године, чији је наступ: „био је сусрет са богатством хармонија и акорда и ритмичком имагинативношћу незабележеном на овом фестивалу. Од првог до последњег акорда из његове музике зрачила је нека дубина у коју је тешко проникнути.“ (Љубомир Вучковић, Џубокс). Следеће године тријумфовао је Фреди Хабард (Freddie Hubbard), враћајући се на бис „равно четири пута“ (Саша Гајовић, Џубокс). Потом је спаковао трубу и отишао у Дом омладине, да дочека јутро на џем сешну. Ни то није било довољно – на захтев публике договорен је још један концерт у Београду, одмах после званичног завршетка фестивала – пред препуном Великом двораном Дома омладине.  

Уместо класичног програма 1978. године, организатор је у сарадњи са ПГП РТБ припремио дистрибуцију џез албума, при чему би у једном џепу биле винилне плоче, а у другом џепу билтен фестивала, са програмским и другим информацијама. 1979. године је програм дизајниран као низ од четири писма, адресираних „Заљубљеницима џеза – Дом синдиката – 11000 Београд“, уз поштанске марке са ликовима Лајонела Хемптона (Lionel Hampton) и Чика Корије (Chick Corea), етикету „Par Jazz Mail – R1979“ и ручно писани коментар у углу: „Унутра су 4 писма. Читајте их одвојено и немојте журити унапред да сазнате шта Вам пишемо.“ „Писма“ су се састојала од основних података о учесницима, али и унапред исписаних утисака („коментари су сјајни“, „било је фантастично“, „понели су дворану“...). Дизајнер Милан Тасић отишао је толико далеко да су писма куцана писаћом машином врвела од штампарских грешака, које су касније исправљане оловком. Слатко. Џезерски. А анонимни аутор текста почео је прво писмо речима: „Драги заљубљеници џез-а... верујемо да ће и вас изненадити податак да је ово већ десети по реду Београдски џез фестивал, који је свој живот започео као гостовање дела учесника Newport Јazz Festival-a у Београду.“ Заиста, не треба сумњати да су многи били изненађени објавом јубиларног фестивала! Осим што би лако могли да преброје године од 1971., такође су многи имали сачуване програме и новинске репортаже, па су могли да виде да је нпр. у програму из 1976. писало „година VI“, или да је на паноу иза музичара 1977. писало „7. Београдски џез фестивал“. Најсмешније тек следи – ако су се организатори 1979. забројали, како ником, ама баш ником, није пало на памет да то касније исправи, него је ново бројање уредно настављено све до 1990.?

Када је Дом омладине Београд добио 2005. године зелено светло да поново покрене фестивал, ова грешка је морала да буде исправљена, па је тако одржано два издања 21. Београдског џез фестивала. Апсурдну ситуацију организатор „другог“ 21. фестивала је превазишао називајући га неформално „нултим-обновљеним“. Размишљајући како је могло да дође до таквог пропуста, једна логична претпоставка била је да је неком у организацији издања из 1979. пало на памет да би, уколико би прогласио јубилеј, можда обезбедио додатна средства СИЗ културе Београда и већи број комерцијалних спонзора. Друга, шаљива верзија је да је са раније припремљеног фестивалског паноа отпало римско I, у ознаци IX. Шта год био разлог, никад га нећемо сазнати.

Издање из 1979. године добро памти Стјепко Гут, тада млади перспективни трубач дуге жуте косе са београдске џез сцене. На џем сешну је тако растурио трубу, да га је у свлачионицу позвао лично Лајонел Хемптон да му предложи да се прикључи његовом All Stars Bandu. У београдској штампи је убрзо освануо наслов „Хамптон зове Гута“ – чиме је фестивал можда први пут непосредно учествовао у светској промоцији неког домаћег музичара.  

Наспрам доминатних похвала шире јавности тих година су се у медијима први пут појавили умеренији тонови неких критичара, упућени на адресу фестивала, музичара, и џез јавности. Критичар Џубокса Душан Латковић је још 1978. године приметио да конструкције попут београдска култура џез музике и београдска традиција џез музике „припадају категорији такозваних сезонских лепих речи“, захваљујући непосредним поводима, попут Београдског џез фестивала. У истом тексту аутор констатује да је „две стотине врхунских музичара најмање продефиловало кроз Београд (мисли на фестивал, наравно), одржало десетине концерата, и пружило материјал за стотину часова ТВ програма. У овом тренутку, међутим, не постоји више ништа од свег тог материјала, бачен је, уништен, избрисан као неважан.“ Још 1978.! Годину дана касније, у истом часопису се Слободан Трбојевић жали на слабу организацију, али стиже и да примети да ће фестивал остати упамћен по јам сессиону незаборавне поставе у Дансинг дворани Дома омладине: гитариста Џон Меклафлин (John McLaughlin), трубач Фреди Хабард, бубњар Били Кобам (Billy Cobham), клавијатуриста Бери Голдберг (Barry Goldberg) и басиста Лари Хлејн (Larry Hlein). Otkud onи? Па, концерт Меклафлина и његових пријатеља (поред Кобамa и Голдберга још и Џек Брус) у хали Пинки поклопио се са последњом вечери фестивала (наступ Лајонела Хемптона). Момци су стигли у Београд дан раније, питали где је најбоља журка у граду па, како би написао Трбојевић: „ето их на џем сешну“! Овај мали пример показује колико су та касна ноћна дружења у ДОБ-у свима била више од игре... 

Следеће издање (1980) остаће упамћено по два легендарна момента која ће сведоци препричавати годинама касније. Фестивал су отворили Weather Report, 31. октобра 1980. године, у том тренутку најпопуларнији џез банд на свету, па је за дворану поново изабрана хала Пионир – не треба сумњати да су велики мајстори успели да победе неакустичност дворане. „Снага, лепота и укус“, речи су којима је њихову незаборавну свирку у Џубоксу описао Драган Кремер. Питер Ерскин (Peter Erskine) и Роберт Томас Џуниор (Robert Thomas Junior) су заложили врели ритам, Пасторијус је махнито возио по басу без прагова, Џо Завинул (Joe Zawinul) и Вејн Шортер (Wayne Shorter) су нас увлачили у свет у ком је неопозиво извршено органско спајање џеза и рока, са „world music“ екстрактима деценију пре него што ће овај термин ући у свакодневну употребу. ТВ Београд није било дозвољено да снима, већ само да директно емитује магију из Пионира. Ипак, неко је остао код куће и снимао, трака је обилазила свет, преснимавана ко-зна-колико пута, да у ери интернета и дигиталних фајлова дочека размену међу бројним фановима путем брзих веза.

Друга епизода припада самом крају концерта Сонија Ролинса (Sonny Rollins), тј. извођењу биса у Великој дворани Дома синдиката и жестоко је бизарна. „Наиме, Сони је распалио ’Isn’t She Lovely’ Стивија Вондера (Stevie Wonder)“, записао је у извештају Драган Кремер. „Таман кад се размахнуо, озвучење је престало да ради. Обзиром да пре тога није било никаквих знакова квара, а да је отказивање било свеобухватно, публика је с правом помислила да је неко намерно притиснуо прекидач. Но, мајстор се није дао збунити – ваљда је и њему било јасно да је то само груби начин да нас истерају из дворане – па је наставио као да се ништа није десило, само уз бубњеве. Уз овације присутних и пљескање рукама, ишао је из круга у круг импровизација више од десет минута, изазивајући одушевљење сваки пут кад би отпочео нову фразу... Слушали смо изузетног музичара и још доживели један од оних дивних тренутака који се дешавају само случајно и после памте доживотно”.

Сведоци тврде да је струју искључио неко од запослених у Дому синдиката (радник обезбеђења, или слично) коме се журило кући, увидевши да је пробијен планирани термин за концерт. Херој социјалистичког рада поступао је по правилу службе – џез се овде ипак није довољно примио за десет година фестивала.

----------------------------------------------

Beogradski Jazz Festival: 1976 - 1980

1976                      

Inamorata Quintet, Zbigniew Namyslowski Quartet (Poljska), Dr Vukan György Trio (Madjarska), Muddy Waters, Bill Evans Trio, Betty Carter & Trio, Plesni orkestar RTV Ljubljana, Gil Evans Band

1977                      

Duško Gojković i Simfonijski orkestar RTB, Nowi Singers (Poljska), Shelly Manne Quartet & Lee Konitz, Günter Lenz “Spring Time” (SR Nemačka), Sammy Price & Friends from Harlem & Odetta, Freddie Hubbard Quartet, Jazz orkestar Jermenske Narodne Republike (Jermenija), George Duke Band

1978                      

Jazz orkestar RTB, Dexter Gordon Quartet, Irakere (Kuba), Thad Jones – Mel Lewis Big Band, Neighbours (Austrija), Kvartet Toneta Janše, Albert King Blues Band, Nancy Wilson

1979                      

Plesni orkestar RTV Zagreb feat. Nada Knežević, Chick Corea & Gary Burton, Günter Lenz (SR Nemačka), European Jazz Consensus, Memphis Slim, Freddie Hubbard Quintet & Leon Thomas, Lionel Hampton All Star Band

1980                      

Weather Report, George Shearing, Yatra Jazz Sextet (Indija), Trumpets & Rhythm Unit (Duško Gojković, Petar Ugrin, Stjepko Gut, Ladislav Fidri, Nikola Mimo Mitrović, Borislav Roković, Krešimir Remeta, Ratko Divjak), Trio Saše Radojčića & Nada Knežević, Sonny Rollins Quartet, Tania Maria Trio (Brazil), Jazz orkestar RTB