Куда после сигурне куће

Жене се код нас, у просеку, теже запошљавају него мушкарци, што је озбиљан вид дискриминације. И лакше остају без посла, што је такође дискриминацијa. Ако помињемо разлоге, морамо да знамо да су жене угрожене и због трудноће, да теже долазе до боље плаћеног радног места…

Друго, жене су у Србији у последњих 20 година носиле већи терет кризе. Опет су оне биле те које су чешће остајале без посла и морале су да се сналазе.

Исто тако, свака трећа-четврта жена у Србији је, према истраживањима, жртва неког облика насиља. Највише га је у породици, чије жртве у Београду збрињавамо у две сигурне куће. Оне су увек препуне жена које су биле принуђене да побегну или их је насилник избацио из стана.

Те жене долазе код нас с децом и опет су на неки начин дискриминисане. Јер дешава се да оне седе код нас у сигурним кућама, а да с друге стране насилници, мужеви или ванбрачни партнери, и даље бораве у њиховом заједничком дому. Не тако ретко, дешава се чак да насилник остаје у кући – жениној личној својини унетој у брак. А жена је код нас јер судови нису спремни да насилника изјуре из стана по хитном поступку, како је законом предвиђено. Исто тако, ако жена из сигурне куће тражи развод брака и старатељство над децом, јер деца су већ са њом, у тим ситуацијама насилник често оспорава то њено право, али не зато што му је стало до старатељства. Чак мислим да не жели да преузме старатељску улогу, али тим оспоравањем он плаши жену да ће у поступку развода она изгубити децу. Тиме се насилници штите од развода, а жену држе у неравноправном положају.

Жене жртве насиља су дискриминисане и тиме што им је за самосталан живот с децом после изласка из сигурне куће потребно да раде, што је веома тешко постићи. По правилу, њена егзистенција је била заснована на заједничком животу, ослањала се на насилника који често инсистира на томе да она не ради јер ,,треба да брине о деци”. То је посебан вид манипулације – начин да се жена одвоји од околине, да не сусреће друге људе итд. Зато често у сигурну кућу долазе особе које никад нису биле запослене, многе и без завршене средње школе. Њима недостаје самопоуздање јер су, захваљујући насилнику, годинама биле ,,издржавано лице”. Зато се многе од њих питају да ли су уопште способне за самосталан живот, поготово с децом коју треба издржавати. Често су то жене од 40 или 45 година које би требало да почну негде да раде. И да поново доспеју у дискриминисани положај. Јер, где да раде? Код неког приватника, а то је рад ,,на црно”. Приватник ће, поготово ако зна да је она из сигурне куће, и сам да је дискриминише, прво тиме што ће наметати проблем своје безбедности, јер насилник ће ,,доћи да је малтретира” и да њему ,,одбија муштерије” (нпр. у пекари). Када овим женама газда каже да раде 12 сати оне ће толико и радити јер немају много других могућности. Значи, опет дискриминација.

Зато сматрам да држава треба овим женама да помогне тако што ће им обезбеђивати извесна средства за хранитељство. Ако министарство већ издваја мале суме за хранитељске породице, зашто не би исто тако помогло и мајкама жртвама породичног насиља. Онда би оне тим новцем и оним што зараде имале веће могућности да живе самостално са децом.

Иначе, Београд има две сигурне куће и трећа би требало ускоро да буде отворена. Имају их и Зрењанин, Нови Сад, Ниш Крагујевац, Лесковац, и Ужице. Ускоро и у Сомбору треба да буде завршен један објекат. Постоји и један стан у Јагодини и, колико знам, у Шапцу где збрињавају хитне случајеве. У Панчеву и Краљеву такође почињу да граде. Колико знам, у кућама у овим мањим градовима може да борави по 20 жена са децом, а у Београду по 25.

Жене из других средина често гравитирају ка Београду, јер могу лакше да се запосле, тј. да раде на црно, а овде насилник тешко може да их пронађе. Овде им деца иду у оближњу школу, а оне се крећу потпуно слободно, једино имају обавезу да се због безбедности до десет увече врате у кућу.

Оне имају и повећан страх од сусрета с насилником. Мислим да је тај страх некад претеран јер оне о насилнику обично говоре као о некоме ко је много моћан. Такви утисци касније избледе. Мада је, наравно, и то саставни део њиховог стресног живота.

У сигурним кућама су, дакле, жене које су преживеле насиље и ми се овде суочавамо с његовим последицама, али да би насиља према овој популацији било што мање требало би деловати превентивно. То пре свега подразумева доследну примену закона које већ имамо. Доследна примена закона је у ствари слање поруке насилнику да ће бити кажњен одмах и да судски процес неће трајати месецима. Једноставно, да зна: ако га приведу вечерас, следећег дана биће у притвору.

*Координаторка ,,Сигурних кућа“ у Београду